Domaćica na Maksimiru

Ostala slova su simetrična, brižljivo ofarbana i što je najvažnije odaju utisak da se oko njih pažljivo radilo. Zato je teško poverovati da je autor grafita slučajno permutovao slova „r“ i „l“, pa umesto „revolucija“ trapavo napisao „levorucija“. Pre će biti da je pomenutom kovanicom autor želeo da kaže kako svaka revolucija zapravo dolazi sleva. Ili, pak, da će svaka sledeća revolucija (ako je bude bilo), neminovno dolaziti s te strane ideološkog spektra.

Ali, da li je to zaista tako? Da li svaka revolucija mora nužno dolaziti sleva i „odozdo“? Odgovor bi u principu mogao da glasi da, ali ne po svaku cenu. Na primer, neoliberalna, novodesničarska ekonomsko-politička ekspanzija s početka 80-ih godina prošlog veka neodoljivo podseća na revoluciju koja i dalje teče. Rajt-milsovskim rečima kazano, pokrenule su je globalne političko-privredne elite vlasti – „odozgo“ i sdesna. A ukoliko je to tačno, onda bi svaku buduću revoluciju protiv globalnog neoliberalnog poretka, koja bi logično dolazila „odozdo“ i sleva, trebalo posmatrati kao kontrarevolucionarnu pojavu.

Krajem prošlog meseca u 96. godini života preminuo je Stefan Hesel – heroj francuskog Pokreta otpora i jedan od sastavljača Opšte deklaracije o pravima čoveka. Tri godine ranije prevedena je na srpski jezik knjižica „Pobunite se!“, koja je prethodno postala bestseler u Francuskoj i šire. U njoj tada devedesettrogodišnji Hesel poziva mlade širom sveta da se pobune protiv međunarodne diktature finansijskih tržišta koja ugrožava demokratiju i mir. Rečju, da se revolucionarno odupru darvinističkom sistemu koji promoviše nemilosrdno takmičenje svih protiv svih itd. U stvari, suština Heselovog nevelikog spisa sastoji se u sledećem:

Svet je previše zamršen i ne zna se ko tu zaista upravlja, a ko odlučuje. Stoga, razlozi za pobunu mogu biti manje očigledni, što nikako ne znači da ih ne treba tražiti širom otvorenih očiju. A razlozi mogu biti različiti, od raskoraka između najbogatijih i najsiromašnijih, preko narušavanja ljudskih prava i sloboda do ekološkog uništenja planete. Najgora u celoj stvari jeste ravnodušnost tipa „šta ja tu mogu, snaći ću se već nekako“. Ovakvim stavom, prema Heselovom mišljenju, čovek gubi jednu od bazičnih ljudskih osobina – sposobnost pobune.

Najnoviji protesti protiv nezaposlenosti i korupcije u Bugarskoj i Španiji, mada zbog geografske omeđenosti izgledaju kao nepovezani događaji, i te kako imaju veze jedni s drugima. Jer svi ti kratkotrajni lokalni revolti, uključujući one u Sloveniji, Grčkoj i one ranije okolo Volstrita, upereni su na koncu protiv globalne diktature finansijskih tržišta (što bi rekao Stefan Hesel). Poenta je u tome da globalnim elitama ne odgovaraju pobune, i po kapital nezgodni izrazi građanske neposlušnosti. Uostalom, zbog čega se buniti kad živimo u najboljem od svih mogućih svetova? Posebno što pobuna kao čin kolektivne akcije potpuno odudara od individualizma kao nezvanične vladajuće ideologije današnjice.

S druge strane, nacionalizam je vrlo dobar saveznik globalizma. Pored toga što izaziva veštačku mržnju među narodima, nacionalizam istovremeno sprečava potencijalnu saradnju naroda unutar šireg fronta pobune protiv nadnacionalnih nepravdi. Sad kad smo već kod komplikovanih međunacionalnih odnosa, ima li efikasnijeg prsta u oko nacionalistima širom Srbije i Hrvatske od postupka Srbina i Hrvatice koji su, ogrnuti vlastitim nacionalnim zastavama, razmenjivali nežnosti nasred Mostara?

Parafrazirajmo na kraju Stefana Hesela. Stvaranje nadnacionalnih odnosa znači odupiranje besmislenim nacionalizmima, kao što i odupiranje međunacionalnim budalaštinama znači stvaranje širih nadnacionalnih perspektiva u skladu s načelima opšteg dobra. Pronađite u ovoj priči malo mesta za Krašovu „domaćicu“ koju su reprezentativci Srbije poželeli pred sudbonosnu tekmu na Maksimiru, a Kraš najavio da će im u znak zahvalnosti na ukazanom poverenju poslati i „bajadere“ pride. Pobunite se protiv jednodimenzionalnog mišljenja!