Druga desetoletka

 Iako možda na prvi pogled tako ne izgleda, pomenuta anegdota ne govori o malicioznosti čitalaca dnevne štampe u Crnoj Gori koji nipodaštavaju vlastito nacionalno glasilo. „Pobjeda“ je sve do druge polovine devedesetih, kada je postala (ne)zvanični bilten vlasti, za Crnogorce predstavljala otprilike ono što i „Oslobođenje“ za Bosance, a „Jutarnji list“ za Hrvate. I pored toga što je i tada dobar deo crnogorskih čitalaca dnevnih izdanja praktikovao mišljenje da novine nisu novine ukoliko nisu štampane u Beogradu. Sa „Pobjedom“ je, drugim rečima, trebalo prekratiti vreme do pristizanja „Večernjih novosti“ i „Ilustrovane politike“ iz Beograda. Razume se, uz setove lokalnih informacija koje su u trenutku konzumacije (u sredini u kojoj je svaka vest unapred poznata) postajale uveliko bajate. U tom smislu su mnogi, u Crnoj Gori a i šire, kao nimalo iznenađujuću vest desetoljetke“ provedene na vlasti, po drugi put povukao iz politike. Preciznije, mnogi su sam događaj doživeli kao prilično očekivanu vest koja se pre tačno nedelju dana otelotvorila pred televizijskim kamerama. Druga priča su potencijalni razlozi koji su doveli do pomenutog događaja. Intuitivno nastrojeni verovatno pomišljaju kako u svakom slučaju postoji i treća sreća. Pragmatičniji eventualno potenciraju misterioznu podudarnost između Milove ostavke i crnogorske kandidature. Racionalniji možda naslućuju da se može vladati i iz senke, takoreći neformalno a kvalitetno. A to bi, bodrijarovski rečeno, značilo da se Đukanovićevo povlačenje iz politike zapravo nije ni dogodilo. Uporni će nasuprot tome tvrditi da se ono ipak dogodilo budući da se oproštajni govor odigrao pred televizijskim kamerama na godišnjoj konferenciji za novinare. A postoji jedino ono što se dogodi na televiziji, rekli bi medijski filozofi.

I dok s jedne strane Milo odlazi iz politike nakon druge desetoletke provedene na vlasti, Tadić s druge strane namerava da se nakon isteka druge desetoletke demokratske vlasti u Srbiji konačno ozbiljno poradi na njenom razvoju. Reč je, razume se, o razvojnom planu Srbije do 2020. godine. Ako smo se nekada u vreme obnove i izgradnje bavili petogodišnjim planovima (od prve petoletke pa nadalje), danas se uglavnom bavimo desetoletkama. S tim što se u današnje vreme za plansko intervenisanje koriste daleko moderniji korporacijsko-menadžerski termini poput „strategije razvoja“. Nevolja bi jedino mogla da bude u tome što se i dan-danas planiranje zasniva na jednopartijskim retroosnovama. A to bi nekog neoliberala lako moglo da navede na pogrešan zaključak kako se radi o povratku na komandno-plansko privređivanje. Međutim, nije reč o tome. Bez obzira na skretanje Demokratske stranke ulevo. Desetogodišnji plan razvoja Srbije više je u skladu sa sociološkim shvatanjem društvenog razvitka kao povezane i strukturirane celine različitih promena istog smera. Na prvi pogled strategija razvoja u šest tačaka izgleda upravo tako – smisleno, povezano i jednosmerno. Čak i isuviše jednostavno. Na primer, investiranje u znanje i tehnologiju trebalo bi da dovede do unapređenja ljudskog kapitala. Unapređenje ljudskog kapitala trebalo bi da posluži kao podloga za pokretanje proizvodnje i rasta zasnovanog na izvozu. U tom slučaju trebalo bi da dođe do povećanja produktivnosti kao i do povećanja broja zaposlenih. Rast produktivnosti i zaposlenosti trebalo bi da utiče i na rast BDP-a. I na kraju, nakon svega pobrojanog, smanjenje siromaštva trebalo bi da iskrsne kao jedina moguća opcija. Ipak, od BDP-a će na kraju zavisiti procenat ulaganja u nauku i obrazovanje čime se začarani krug uprošćenog („trebalo bi“) kauzaliteta zatvara. S obzirom na to da u sociološkom smislu društveni razvitak započinje sa određenom inovacijom, koja u početku može delovati kao devijacija, postavlja se pitanje detektovanja takve jedne pokretačke sile u razvojnoj strategiji Srbije. Ukoliko je reč o naporu da menjamo sebe kako bismo promenili Srbiju, kao što predsednik reče, a što može izgledati kao devijacija za svakog tradicionalistički ukorenjenog tipa, onda je ulaganje u obrazovanje više nego presudno. Ali, da li će investiranje u razvoj obrazovanja od potencijalnih šest odsto (umesto sadašnjih četiri i po) uticati na stvaranje istinski obrazovanog društva? Ili će se sva priča na kraju svesti na menadžersku metodologiju ubrzanog obučavanja u skladu sa zahtevima tržišta? Kineska poslovica stara oko dve hiljade godina kaže: „Kada planiraš godinu dana unapred, planiraj kukuruz. Kada planiraš deceniju unapred, zasadi stabla. Kada planiraš za ceo život obrazuj ljude.“ U kojoj je meri razvojni plan Srbije ostvariv zavisiće manje od poverenja koje građani Srbije ukazuju Tadiću a mnogo više od toga da li će se ubuduće oživljavanje mrtvih slova na papiru vršiti isključivo pomoću sistemskog veštačkog disanja.