Drugovi, braćo, kumovi, Pokemoni

„Snevam“, veli Đule, „kako me Pokemoni jure po kući. Krijem se, eskiviram ih, zavlačim se čak i u babin špajz, međutim, džaba – Pokemoni me s lakoćom izvlače iz tegle sa džemom i izvode pred glavni odbor Srpske pokemonističke stranke. Sudskim procesom rukovodi premudri sudija Vazduplohović, dok mu u važnom poslu pomažu sudije Telepromterov i Mortadela. Proces je naravno pravičan te na koncu bivam osuđen ni po babu ni po stričevima i upućen u Leskovac da u ozloglašenom zatvoru Jura Jura odslužim višegodišnju kaznu prinudnoga rada.“

Kao što se iz priloženog može zaključiti, Đuletov san je u suštini interesantna kafkijanska priča koja vuče korene iz ne tako davne prošlosti. Naime, Pokemone je (ta divna džepna monstrumska stvorenja) još pre ravno 20 godina osmislio Japanac Satoši, a Nintendo je ubrzo profitirao od njene planetarne eksploatacije.

„Ali, zar karakter prošlosti jedne priče nije utoliko dublji, savršeniji i fantastičniji ukoliko se ona ranije događa?“ – zapitao bi se Tomas Man u Čarobnome bregu.

A ja vas, poštovani čitaoci ove kolumne, pitam – zar karakter prošlosti jedne video-igrice nije utoliko fantastičniji ukoliko se ona kasnije događa? Recimo, ukoliko se događa upravo sada – u vremenu pametnih telefona.

Danas, posredstvom premudrog „androida“, Pokemone možete sresti bilo gde (u Beogradu na vodi, okolo sastava vlade, na otvaranju izložbe u galeriji Progres)… I bilo kad (pre povećanja plata prosvetnim radnicima, za vreme trajanja premijerovog obraćanja javnosti, nakon okončanja sage o nelegalnom rušenju objekata u Hercegovačkoj). Dovoljno je da pribavite određenu aplikaciju, nalepite je na vaš pametni telefon i već ste zašli u atar najnovije zabave za široke narodne mase. Kakav Super Mario – kakvi tetrisi i bakrači. Ganjajte Pokemone na poslu, u prirodi, na ulici…

S druge strane, sanjati Pokemone, prema tranzicijskom sanovniku, znači biti u bezizlaznoj situaciji. Zarobljen u svetu opsena, iluzija, prevara, korupcije, obmana, zamenjenih teza, lažnih obećanja, trulih kompromisa, dvostrukih aršina, nepotizma, izokrenutih vrednosti, partitokratije, kreditnog ropstva… Ukratko, sanjati Pokemone više je od običnog sanka.

To je zapravo isto kao i sanjati političare, tajkune, poslanike, vlasnike firmi, odbornike, direktore, menadžere, šefove, poslovođe, reketaše, huligane, krimose, korumpirane inspektore, nadobudne šalterske službenike… Uostalom, zamislite da ste uperili telefon (na kojem ste prethodno instalirali aplikaciju Go Pokemon) prema enterijeru frižidera – a ono, iza flaše jogurta jedan od Pokemona samopregorno piše ekspoze! Vi brže-bolje zalupite vrata frižidera, okrenete telefon u suprotnom smeru – kad tamo, na radijatoru, drugi Pokemon drži konferenciju za štampu okupljenim Pokemonima.

Poenta je u sledećem. Širom globalnog sela, kao i širom ovog našeg regionalnog zaseoka, armija radnih ljudi i građana (koji se ni za šta ne pitaju u svom rutinizovanom životu) jurca za imaginarnim Pokemonima. Istovremeno, rukovodeće strukture forsiraju igru ćorave bake. Rečju, dok građani Srbije, Kosova i Metohije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore grcaju u egzistencijalnim problemima, dotle njihove vladajuće strukture potežu tužbe za genocide, rehabilituju fašiste i kvislinge i potpiruju idiotske međunacionalne razmirice.

Dok, primera radi, u Srbiji ljudi jedva natežu kraj s krajem, koalicioni partneri trguju foteljama i zabavljaju se reakcijama na regionalne nacionalizme… A ima li važnijih stvari od bavljenja međunacionalnim nebulozama? Naravno da ima!

Međutim, sva je prilika da nekakav moćniji faktor izvan ovog nesrećnog bureta baruta pritiska dugmiće globalne video-igre u kojoj se svi mi skupa, poput Pokemona, nalazimo. Regionalne vlasti samo su ekspoziture pomenutog faktora, a regionalni lideri samo drugovi Pokemoni koje neko pokreće u željenom pravcu. A onda nije čudno što se mesto socijalnim pitanjima, regionalne vlasti pretežno bave međunacionalnim trvenjima. Neko je tamo negde pritisnuo odgovarajuće dugme i svi smo se složno o jadu gluposti zabavljali.