Drvo, šuma i prašuma

Ipak, skromno mišljenje autora ovih redaka jeste da hrast i auto-put zaslužuju, što bi se reklo, još malo dužne pažnje – ne samo kao združeni fenomen koji odražava suštinu društvene stvarnosti već i kao fenomen koji prodire u granična područja filozofije.

Zapravo, kad čovek malo bolje razmisli, reč je (ako hoćete) o čistoj dijalektici, gde je hrast teza, auto-put antiteza, a jedno i drugo sinteza. U stvari, fenomen auto-puta i hrasta se od samog početka nametnuo kao interesantan materijal za konstruktivnu raspravu. Kao prvo, po ko zna koji put se pokazalo da sudar tradicionalnog i modernog, ovoga puta na deonici Takovo – Preljina, pobuđuje stanovitu pažnju javnosti. Obaška ekološko-politički klinč unutar civilno-društvenog ringa. Jer u odbranu hrasta stali su ne samo domaći već takođe i strani ekolozi, dok su političari uglavnom ostali na pozicijama neusaglašenih stavova. Tako je prvi potpredsednik rad da u cilju napretka zemlje pretesteriše sveto deblo, bez obzira na drevno prokletstvo koje s tačnošću od 99 odsto pogađa drvoseču sa najkraćom izvučenom slamkom. S druge strane, ministar urbanizma i građevine intenzivno i veoma studiozno razmišlja o akciji debloportacije.

Inače, sklapam mozaik zbivanja u vezi s hrastom i auto-putem. Evo stoga radne verzije kratkog pregleda događaja. Elem, sve otprilike počinje tako što bagerista Planuma, kopajući marljivo Koridor 11 na koti kod sela Savinac, nailazi na stablo visoko 40 m, obima 7,5 m i starosti između 600 i 800 godina. Ne znajući da se radi o stoletnjem drvetu u čijoj je kori urezan sveti zapis, bagerista rutinski otpočinje sa akcijom uklanjanja neplanirane prepreke na putu. Međutim, odnekud se pojavljuje predsednik mesne zajednice koji bageristi u par reči objašnjava da je pod znamenitim hrastom lično Miloš Obrenović usnio kako pobeđuje Turke. Bagerista je zatečen, shvata da je propustio bitnu lekciju iz istorije, ali služba je služba, a familija velika ko stopa nezaposlenosti u Srbiji, te on i pored molbe predsednika MZ da trasu auto-puta pomeri desetak metara ulevo, nastavlja vožnju ka hrastu.

Međutim, „to drvo je sveto, ne navlači kletvu na sebe i članove familije“, zaustavlja ga u poslednjem momentu glas sveštenog lica sa obližnjeg brda. Bagerista – uman čovek, odustaje od ćorava posla dok hrast brzinom munje postaje udarna vest u domaćim medijima. U međuvremenu ekolozi vrše mobilizaciju i neopozivo zahtevaju i hrast i auto-put, te im ministar, veliki poklonik parole i Kosovo i Evropa, obećava da će stara (biljna) kajla biti kompletno konzervirana, hidraulično podignuta i na niskonosećim prikolicama prevezena do lokacije na kojoj će biti ponovo zasađena – pa koliko košta da košta.

Takva ideja ne oduševljava pojedine poreske obveznike, ali ni predsednika MZ Savinac, koji tvrdi da hrast nije muškatla pa da se presađuje. Prvi potpredsednik je besan zbog razvoja situacije u kojoj Srbiju poseda duh palanke, pa u maniru Fridkinovog egzorciste kategorički zahteva auto-put koji nema alternativu. Uostalom, spasavanje hrasta zahtevalo bi plaćanje nove fizibiliti studije u iznosu od nekoliko miliona evra. Ministar za u. i g. menja plan o debloportaciji u plan o okivanju hrasta čeličnom i betonskom oblogom, odnosno debelom staklenom pločom sa sve pasarelom za posetioce i sistemom za navodnjavanje – pa koliko košta da košta. Sad, poenta ove još uvek aktuelne priče može biti socijalna kratkovidost. Npr. mnogi od šume ne vide drvo kao što većina od drveta ne opaža šumu. Ali pravi znak za uzbunu je kada od šume kolektivno počnemo da previđamo prašumu.