Da mi je neko pre izvesnog vremena rekao kako Slovenci ne simpatišu Amerikance, to jest da zauzimaju visoko sedmo mesto na Galupovoj top-listi američkih nesimpatizera, kazao bih mu da se šali. Štaviše, uvek bih na potencijalnom turniru Ujka Semovih fanova tipovao na Slovence.
Nemam neko posebno objašnjenje zbog čega bih tako postupio, osim instinktivnog osećaja da je u pitanju nekakav prirodan poredak stvari – otprilike kao Dačićevo prisustvo u budućoj vladi.
U izvesnom smislu, radi se o predrasudama koje objektivno gledajući ne vrede ni po lule kineskog duvana. Zbog toga ih na svakom koraku treba izbegavati u širokom luku – otprilike kao što bolje sutra decenijama zaobilazi Srbiju. Eto, čak i stara predrasuda o neuništivosti hemijskog sastava Koka-Kole trenutno vredi koliko i dinar u odnosu na dolar. Naime, skoro su dvojica genijalnih gimnazijalaca uspeli da proizvedu filter koji napitak od karamele, koke i kole pretvara u čistu vodu. Tim gotovo subverzivnim činom dokazali su kako se sa mnogo inteligencije i malo novca može proizvesti vrlo korisna stvarčica. Ali su takođe i (potpuno neciljano) ukazali na široke mogućnosti ogoljavanja američkih simbola moći – što Koka-Kola, pored Mikija Mausa, svakako jeste.
E sad, da su Mrvošević i Ljubinković svoj filter za prečišćavanje vode kojim slučajem proizveli u Americi, tamošnje društvo bi im nesumnjivo pomoglo u ekspresnoj realizaciji američkog sna. Rečju, uspeh bi im bio zagarantovan – što samo govori o karakteru američkog sistema, kao i razlozima njegove globalne moći. Nažalost, s državom Srbijom stvari stoje malo drugačije, budući da je ova retko kada imala sluha za svoje genijalne inovatore, dočim je s druge strane vrlo rado kukumavčila nad tzv. fenomenom odliva mozgova. Država: „Čekaj, more, genijalac – gde si bre to pošao kada kod nas ionako nemaš šanse?!“ Genijalac: „Samo tetki da odnesem lek!“
Tako to ide kod nas. Da je Bil Gejts kojom suludom kombinacijom fatumskih sila (umesto u rodnom Sijetlu) vlastitu genijalnost opredmećivao u nekoj novobeogradskoj šupi, u njoj bi (neprekidno otvarajući pasijans) verovatno i osedeo – sve vreme iščekujući da ga država primeti i podrži. Pa ovde bi čak i Noris Čak ostao potpuno nezapažen jer bi ga, bez debele političke veze, teško primili u redove Delta odreda. Em nije član SNS-a, em nije ruski čovek. Na stranu to što je ovaj beskrupulozni čovek zadužio čovečanstvo vrednim artefaktom u vidu podeblje knjige viceva na sopstveni račun. Zapravo je reč o retkom štivu koje ovdašnji srednjoškolci čitaju u jednom dahu – na sopstvenu inicijativu i odgovornost. Nasuprot tome, veliko je pitanje koliko procenata ovdašnjih srednjoškolaca zna da je Brus Li jedini čovek na planeti koji je Čak Norisa prebio kao mačku, i to usred rimskog Koloseuma? A to onda prilično razobličava predrasudu o legendarnoj neuništivosti Čaka Norisa.
Kako bilo da bilo, verovatno ste već osetili delić čaknorisovske oštrine koja povremeno izbije iz ponekog javnog nastupa budućeg premijera? Uzmimo najsvežiji primer na temu narodnih para, kada je budući premijer, razume se u autoritativnom zanosu, poručio javnom mnjenju: „Ne dam više narodne pare! Ja ne dam!“ Rečena poruka, bez obzira na eventualnu opravdanost konteksta unutar kojeg je izrečena, ipak zaslužuje kraći kritički osvrt.
Najpre, oštrina same poruke (koja se jedino može porediti sa fijukom indijanske strele iznad glave poklobučenog glasača), uveliko prevazilazi prag samopouzdanja čak i samog Norisa. Jer ako JA kažem da JA ne dam narodne pare, to je isto kao kada bih JA rekao da DRŽAVA ne da narodne pare – odakle logično proizilazi da sam JA u stvari isto što i DRŽAVA! Najzad, odatle je samo jedan korak do autoritarnog burbonskog pokliča: Država to sam ja!
Međutim, sve se nešto pitam, da li je nekoga uopšte briga za mnogostruke implikacije pomenutog oblika simbioze?Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
