Durbin od tabloida

Čekajte, ali zar onda termin „dobar tabloid“ ne predstavlja oksimoron, zagrajaće prosečni kulturni čistunac? Isti onaj koji za pomenuti tip literature redovno koristi termin „smeće“ – direktno preuzet iz andergraund vokabulara gradske čistoće.

Sa funkcionalističkog stanovišta stvari stoje drugačije. Dobar tabliod je pre svega perfektno štivo za kontaminiranje slobodnog vremena – isključivo nebitnim informacijama. Zapravo, dobar tabloid je prilično loš s aspekta saznajnih kapaciteta populusa budući da mogućnost spoznaje zamagljuje jeftinim tračem. Uostalom, razmislimo o sledećem. Svedoci smo snažne detonacije informatičke bombe, kako bi rekao Virilio, ali smo istovremeno, nekim čudnim spletom okolnosti, sve lošije informisani. Ko je kriv zbog toga? Ljudi u crnim odelima i belim rukavicama ili ljudi sa plavim i belim kragnama? Jednostavnije bi bilo reći kako je jedini krivac monopol nad informacijama pošto globalnim medijskim prostorom dominira desetak medijskih konglomerata. Daleko je komplikovanije okriviti populus za lenjost prilikom odabira i konzumacije plasiranih informacija.

Suština dobrog tabloida svedena je na jednostavnu formulu: previše fotografija – premalo reči – minimalan intelektualni napor. Taman da se dnevno-političkim mantrama isprani mozak prosečnog građanina dodatno izblajha. A ukoliko tabloid to ne čini, ako, dakle, ne vrši svoju primarnu funkciju zaglupljivanja čitalačkog kadra, onda u ogromnoj meri rizikuje da postane loš tabloid – novina koja avangardistički kruži u orbiti između šunda i ozbiljnog dnevnika. Ali, zar termin „loš tabloid“ ne predstavlja pleonazam, oglasiće se ponovo kulturni čistunac?

Može da bidne – ali ne mora da znači. U stvari, loš tabloid je dobar s aspekta spoznaje društvenih marginalija. Ako ništa drugo, koristan je u okviru distribucije značajnih informacija uvijenih u oblandu trivijalnog. Ne zaseca preterano u srž problema, ali prilično efikasno reflektuje suštinu plasirane informacije, što je samo drugo ime za pustolinu između njenih redova. Zato bismo odnos između dobrog i lošeg tabloida eventualno mogli uporediti sa odnosom između Mardokovih vesti iz sveta i bilo koje Asanžove depeše. S tim u vezi, primetićemo kako Mardokova istina reciklirana u trač sve više popušta pred Asanžovim tračem transformisanim u istinu. A sve se to, uzgred budi rečeno, odigrava u tački preseka visokotabloidizirane svesti većine i visokosofisticiranog populizma manjine.

U prilično tabloidiziranom društvu Srbije vladaju izuzetno povoljni klimatski uslovi za uzgajanje različitih oblika populizma. Interesantno je da svaka ovdašnja vlast, u maniru profesionalnog populiste, krivi prethodnu garnituru za populizam zbog čijih plodova šlajfujemo u mestu. Stvari se dramatično komplikuju kada pojedini predstavnici taze vlasti krive za populizam predstavnike „ancien regime-a“ u kojem su, gle čuda, i sami participirali. Moglo bi se stoga zaključiti kako populizam u Srbiji sve više nalikuje zapuštenom uličnom mangupu koji tumara nižim slojevima društva. Ovako je rani film svojevremeno opisao teoretičar popularne kulture i pripadnik čuvene Frankfurtske škole, Zigfrid Krakauer.

Mali problem nastaje kada dve trećine populusa gladnog pravde pripada nižoj društvenoj klasi, odnosno kada se populizam od pomenutog metaforičnog uličara preobrazi u preduzimljivog japija sa manirima plemenitog fratra. Tada svašta može da prođe kroz nekritičko rešeto hleba i igara. Samo posmatrajte kroz improvizovani durbin od urolanih korica omiljenog tabloida.