Dužnička kriza u Gotam Sitiju

Tako, na primer, fotoreporter Piter Parker, iako u ulozi Spajdermena pristupa sa pozicija radničke klase te ga mnogi fanovi verovatno zbog toga i doživljavaju kao klasno osvešćenog borca protiv kapitalističkog poretka, zapravo više pokušava da svojim spektakularnim akcijama fascinira voljenu Meri Džejn i tetkicu Mej. S druge strane, čini se da je trulom bogatašu Brusu Vejnu alias Betmenu više stalo do akcije iz osvete nego recimo do eventualne borbe za radnička prava diljem Gotam Sitija. Štaviše, Betmen se izgleda pre javlja kao zaštitnik kapitalističkog poretka od anarhistički usmerenih tipova poput Džokera nego kao element subverzije koji bi vodio revolucionisanju sistema.

Danas bi u jeku dužničke krize evrozone Betmen daleko prirodnije funkcionisao kao zaštitnik bankarskog sistema i prava sirotih bogataša nego kao borac protiv zamrzavanja plata i penzija građana. Stoga je unutar današnje simboličke preraspodele uloga i te kako zamisliv okršaj Rokfelera u ulozi Betmena i grčkog anarholevičara Aleksisa Ciprasa kao Džokera negoli situacija u kojoj Rokfeler u kostimu slepog miša predvodi „okupatore Volstrita“ ili španske „indignadose“ (ogorčene). Nešto slično se naprosto ne bi moglo zamisliti unutar današnjeg evroameričkog Gotam Sitija. Na stranu što bi to bilo nekako prejako i za uzuse postmoderne revolucije koja teče.

Zapravo, simptomatično je i krajnje opasno to što glavni akteri tekuće dužničke krize vrše sličnu stripovsku preraspodelu na globalnom planu. Dok je bogatašima i bankarima namenjena uloga Betmena koji se bori za opstanak finansijskih tržišta kroz rigorozne programe štednje, dotle je armiji pauperizovanih građana, koji širom američko-evropskog Gotam Sitija javno protestuju protiv politike štednje dodeljena uloga zločestog Džokera.

S aspekta demokratije to nije dobro, budući da se građanski bunt javno stigmatizuje i postepeno stavlja u ravan terorističkog akta. Dodamo li ovome savremenu praksu po kojoj politika proistekla iz glasačkih kutija radije polaže račune finansijskim tržištima negoli građanima, dobijamo još mračniju perspektivu demokratije. U tome je (recimo to krajnje redukcionističkim stilom) poenta dužničke krize koja trenutno drma evropski deo Gotam Sitija.

Država se zadužuje kod banaka, samim tim postaje zavisna od njih (i kreditnih agencija), pri čemu takvo zaduživanje (i zavisnost) nikako ne može imati karakter socijalne pravičnosti. Da zlo bude veće, ono u presudnoj meri utiče na korodiranje socijalne politike. I to je ukratko „veseli“ podtekst aktuelne dužničke krize. S druge strane uprošćeni prikaz njenog determinističkog spleta otprilike bi ovako izgledao: dužnička kriza – usporen rast proizvodnje – stagnacija BDP-a – pad kupovne moći stanovništva – radikalno stezanje kaiša u vidu hibernacije plata i penzija (mere štednje) – spasavanje evra – nastavak uzlaznog trenda nezaposlenosti.

Ključno je da u pozadini prikazanog determinizma nema nikakve nevidljive ruke tržišta niti bilo kakvog drugog ekonomskog misticizma koji jedan prosečan super-spajder-bet-men ne bi uspeo da razreši. Suština je u tome da „sve misterije koje teoriju navode na misticizam, nalaze svoje racionalno rešenje u ljudskoj praksi i u shvatanju te prakse“, veli Marks u osmoj tezi o Fojerbahu.

Znači li to da ovih dana aktuelna priča o štednji u Srbiji ima veze s činjenicom da polagano počinjemo da „shvatamo praksu“ modnih ekonomskih trendova? Istina je da se sastavljanje nove vlade odvija „neočekivano“ sporo za naše uslove, što uliva nadu da je Srbija uspela da izbegne grčki i španski scenario, ponajviše zahvaljujući marvelijanskim, što će reći natčovečanskim, naporima prethodne Cvetkovićeve vlade.

S aspekta zezanja krize, nije mala stvar imati svoje ljude na ključnim mestima u svetu – Jeremića na funkciji predsednika Generalne skupštine UN-a i Pešića na poziciji selektora košarkaške reprezentacije najmoćnije države Evrope.