Dve stolice i ostali bakrači

Uskoro treba očekivati da i ruske birokrate poruče ovdašnjim birokratama da po svaku cenu zadrže rusku stolicu, što će ovdašnjim birokratama nagnati prst na čelo. I oni će brže-bolje organizovati redovne vanredne izbore kako bi se iskobeljali iz neugodne situacije.

Vladajuće birokrate u Srbiji, ma koliko se u ovom trenutku držale postojano kano klisurine, što je privid držanja koji proishodi iz jeftinog političkog marketinga, na kraju će popustiti američkim i evropskim birokratama. (Mada će, gle čuda, i tada sedeti na dve stolice – evropskoj i američkoj.) Usmeravaće ih racionalni interes vlastodržačke fotelje – dočim će narod, u međuvremenu natopljen nacional-patriotskim osećanjima, umesto da se zabavi o jadu svoje potrošačke korpe, radije bistriti geopolitičku situaciju.

Tako vam je to u pseudodemokratskom svetu koji klizi u totalitarizam. Građani permanentno bivaju pretvarani u potrošače (brendova, mitskih priča, TV serija…), koji s vremena na vreme biraju kojoj će lokalnoj oligarhiji robovati – a što se smatra vrhuncem njihovih demokratskih potencijala. Lokalne oligarhije, pak, umesto da vode autonomnu politiku za dobrobit građana i povinuju se ustavu države u ime naroda – uglavnom sprovode u delo direktive transnacionalnih birokratskih entiteta, kojima uveliko polažu račune za vlastite postupke. Jer od toga zavisi njihov opstanak na vlasti. Ko šiša demokratiju i narod prepušten tržišnim silama.

Zato ovdašnja vlast postupa slično vlastima u drugim kolonijama – Crnoj Gori, Hrvatskoj, Bugarsko, Grčkoj… Ukoliko želi opstanak na državnom vrhu (a želi), i ukoliko ište očuvanje vlastite mikromoći (a ište) – kolonijalna vlast nema drugog izbora nego da (štiteći vlastite interese koje putem agitpropa poistovećuje sa interesima celokupnog društva), vodi nesamostalnu i servilnu politiku. Uostalom, sociolozi su odavno ustanovili da u globalizovanom svetu države gube većinu svojih nadležnosti, te da njihovom spoljnom, ekonomskom, obrazovanom itd… politikom rukovode interesi tržišta, odnosno interesi birokratizovanih nadnacionalnih organizacija i transnacionalnih korporacija.

Poučno je dakle znati da egzistiramo u birokratizovanom poretku (bez alternative), što samo po sebi deluje zastrašujuće i pogubno po demokratiju sa ljudskim likom. Živimo u naoko samoodrživom kolopletu „finansijalizacije, nasilja, tehnologije i fuzije javnog i privatnog“ – zadojeni globalnom ideologijom slobodnog tržišta koje nema alternativu. Uostalom, Žak Atali lepo kaže da autoritarna država stvara tržište, koje za svoj račun stvara demokratiju! A kakva (pitam vas) može izgledati demokratija koju stvaraju autoritarne transnacionalne (i nacionalne) sile?

Za razliku od demokratije sa ljudskim likom koja afirmiše široko obrazovanje, mišljenje, debatu, preraspodelu sredstava, zaštitu javnog dobra, jednakost pred zakonom, slobodu za…, učešće građana u javnim poslovima, brigu za čoveka i čovečanstvo, pravdu i pravičnost, suverenitet naroda, odgovornost političara pred zakonom i građanima…, tržišna demokratija sa likom Mamona, tretira ljude ne kao građane, već kao podanike sa kreditnom omčom oko vrata – a države kao kolonijalne izvore sirovina i jeftine radne snage. U tome je kvaka. A ne u lažnom problemu sedenja na dve stolice. (Vlastodršci na kraju krajeva ionako biraju stoličicu koja će ih što duže održati u sedlu).

Problem je zapravo u tome što birokratizovani transnacionalni entiteti (koje treba razlikovati od demokratskih entiteta sa ljudskim likom), tolerišu autoritarne režime na lokalu – sve dokle ovi bespogovorno ostvaruju njihove globalističke interese. Dodamo li ovome nejedinstvenu opoziciju u Srbiji, nepostojanje levice, radništvo koje naginje desnici i nevladin sektor izdeljen na različite interesne grupe koje ištu novac od birokratizovanih transnacionalnih entiteta – istih onih koji podržavaju lokalne autoritarne režime – uvidećemo da je kapa promena izuzetno mrka. Ipak, vredi pokušati! Alternativa uvek postoji.