Navijao sam da pakistanska devojčica dobije Nobela za mir. Da se to desilo (ko što nije), cenim da bi ova nagrada bar u rečenoj kategoriji delimično povratila nekadašnji sjaj – onaj iz predahtisarijevske ere na primer. Ovako, čini se da je Nobelov komitet još jednom omanuo, što može biti pouzdan znak da je mir, za razliku od recimo hemije, kategorija kao stvorena za dnevnopolitičku (zlo)upotrebu.
Da se razumemo, ne tvrdim kako Organizacija za zabranu širenja hemijskog naoružanja ne zaslužuje lovorov venac. Naprotiv. Smatram jedino da se ni najmanje ne bi izgubilo na aktuelnosti da joj je nagrada kojim slučajem dopala koju godinu kasnije. Jer niti će (nažalost) u bliskoj budućnosti ispariti hemijsko oružje (na koje uzgred budi rečeno nisu imuni ni legalna vojna skladišta moćnih članica pomenute organizacije), niti će pak Organizacija za zabranu širenja hemijskog oružja prestati da postoji. Nešto drugo je tu u pitanju. Uostalom, kontekst sirijske krize svakako tera prst na čelo povodom nastavka prakse politizovanja Nobelove nagrade za mir. I eto nama očas posla „Higsovog bozona“ hipokrizije – ovog puta na visokom nivou „Nobelove komiteje“. Jer nije li pomalo sportski nepravedno, prevashodno izvan uskih dnevnopolitičkih obrazaca, davati prednost moćnoj organizaciju koja se (gle čuda) uveliko sprema za inspekcijski nadzor uništavanja hemijskog naoružanja u Siriji, a ne davati je jednoj odvažnoj tinejdžerki koja se prkoseći talibanskim fanaticima uporno zalaže za obrazovanje muslimanskih žena.
U svakom slučaju, obrazovanje je faktor od univerzalnog značaja. I veoma je, što bi se reklo, korisno. Kao prvo, pre će se obrazovano stanovništvo (uz ogradu da fakultetska diploma ne čini čoveka) odupreti sudbini izmanipulisanog stada nego što će se, kao drugo, neobrazovani pojedinac (veberovskim vokabularom kazano) latiti ciljno-racionalnog delanja. (Upravo na ovom mestu nije zgoreg napomenuti kako je upravo Maks Veber osim toga što je jedan od utemeljivača sociologije kao nauke o društvu ujedno i omiljeni politički mislilac prvog potpredsednika vlade). Inače, PPV trenutno uživa podršku 49 odsto građana Srbije, pa bi se otuda lako moglo zaključiti da veberijanski pelcer ima šanse u ovdašnjoj bašči kolektivne svesti.
Nego šta je zapravo ciljno-racionalno (ili samo racionalno) delanje unutar Veberove antropologije? Pa to je recimo kad čovek zna šta hoće, a u isto vreme zna i šta može. Drugim rečima, kad čovek zna šta hoće i pritom zna šta može, pa je u potpunosti kadar da preuzme odgovornost za posledice vlastitog delanja. Sad, ukoliko u ovom trenutku bar 49 odsto elementarno obrazovanih građana (plus šest odsto onih sa fakultetskom diplomom) racionalno dela (što automatski znači i odgovorno), onda nam Krstićeve petoletke zapravo i nisu potrebne! Ili možda jesu!
Naime, PPV se nešto pre no što mu je uručena titula počasnog građanina Leskovca obratio mladim leskovačkim talentima kazavši im bez imalo „lekarskog“ uvijanja da je država bolesna i da je treba menjati. Nekome je možda pao na pamet Erih From te uporedna analiza bolesnog i zdravog društva koja se u tom sudbonosnom trenutku mešala sa pričom o vladinim ekonomskim merama (sredstvo) i projektovanim oporavkom zemlje (cilj). Ali umesto fromovske zamozatajnosti u vezi sa psihološkim efektima društvenih defekata, iz PPV-a je izbijao hladni tehno-menadžerski racionalizam veberovske provenijencije.
Problem je međutim što se efekti ovdašnjeg društvenog defekta prelamaju na površini iracionalne stvarnosti unutar koje se, po Veberovom mišljenju, odvijaju trajne napetosti između sredstava i ciljeva. Ako ovome dodamo domaću verziju ekonomske destrukcije nakalemljenu na tradicionalnu iracionalnost društvenog bića, onda nam jedino preostaje da odgonetače rebusa ekonomskog oporavka zemlje predložimo za Nobela. Eventualno.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
