Šta li bi se tek desilo da je komičar Saša Baron Koen svojevremeno umesto Kazahstana izabrao Srbiju kao Boratovu postojbinu? Ne bi nas u tom slučaju čini se oprali ni Dunav ni Sava budući da bi na taj način negativne predrasude prema Srbiji, koje uporno opstaju na Zapadu, definitivno bile zacementirane. Dobro ako se Koen kojim slučajem u svom filmu i dotakao izvesnih paralela između Kazahstana i Srbije (na primer kroz bregovićevske instrumentale), to je prava sitnica u poređenju s medijskom štetom koju je, ako pitate Kazahstance, „Borat“ kao globalni filmski hit naneo Kazahstanu.
Ipak, stiče se utisak da dok smo se slatko smejali montipajtonovskim prikazom kazahstanske svakodnevice nismo, razume se, preterano razmišljali o predrasudama i stereotipima koje drugi gaje prema nama. Tek nas je nedavno muntanje komičarke Čelsi Hendler u njenom šou programu prenulo iz dremke. (Muntanje, onako kako ga, recimo, prikazuje Maks Blek u eseju „Moć muntanja“, kao obmanjivačko izvrtanje činjenica blisko laganju.) Iako se ruku na srce ono u Čelsinom slučaju više odvijalo na benignijem „kursadžijskom“ nivou bez veće opasnosti po urušavanje ugleda Srbije na međunarodnom planu.
Otprilike u rangu potencijalnog Salvetinog (lik iz „Kursadžija“) portretisanja Amerikanaca kao potomaka evropskih vucibatina i probisveta. Kad smo kod toga treba reći da većina Srba deli taj uvredljivi stereotip o Amerikancima kao potomcima evropskih devijanata koji su onomad „pregazili baru“ u potrazi za boljim životom. Pri tom se Afro i Hispanoamerikanci (kao i Azijati) uopšte ne uzimaju u obzir što i jeste u skladu sa suštinom etničkog stereotipa kao krute i uprošćene karakterizacije nekog naroda ili nacije.
Elem, biće da nas je Čelsi Hendler bespoštedno izvređala zbog našeg javno iskazanog nezadovoljstva povodom propalog beogradskog nastupa Ejmi Vajnhaus, o čemu je inače obilato pisano proteklih dana. Jer kako je moguće da ljudi koji još uvek žive u mlađem kamenom dobu kritikuju jednu Ejmi, zapitala se komičarka u svojoj emisiji potpomognuta kolegama Franjolijem i Propsom. A da se malo bolje informisala o ovdašnjim prilikama mogla je da napravi kudikamo duhovitiji štimung, i to bez prosipanja uvredljivih stereotipa. Materijala za tako nešto imala bi na pretek.
Recimo da je kojim slučajem znala da smo šampioni u broju Fejsbuk profila, da naša deca još u osnovnoj školi poseduju najmanje dva mobilna telefona, da ovde svakog časa koncert održi neka svetska zvezda (neretko na zalasku karijere) te da su tom prilikom hale obavezno dupke pune bez obzira na skupe ulaznice i male plate. Da je Čelsi, dakle, raspolagala ovim i sličnim podacima (ali nije jer predrasude predstavljaju sudove koji se donose bez prethodnog rasuđivanja) možda bi se sve završilo sa Draganom kao boljševičkim imenom. A Čelsi se uhvatila tog motiva kao pijana plota da bi na kraju u svem tom kalamburu kolateralna šteta paradoksalno postao naš ministar odbrane koji je prethodno na svom Fejsbuk profilu negativno prokomentarisao nastup Ejmi Vajnhaus.
Franjoli se s tim u vezi zapitao ne radi li se kojim slučajem o tipu koji je svojevremeno premlatio Balbou misleći valjda na četvrti deo „Rokija“ i Dorfa Lundgrena u ulozi sovjetskog boksera, kapetana Ivana Draga. Otuda valjda ta paralela između imena Dragan (Drago) i boljševizma. U svakom slučaju Šutanovac je i pored poređenja sa akcionim herojem Lundgrenom odgovorio na prozivke „američkih kursadžija“ poentiravši sa Đokovićem u stilu „ako ne znaju ko je Tesla naučiće ih Novak“. Možda su se Franjoli i Props, za razliku od Čelsi, upravo iz tog razloga brže-bolje izvinili „dragim“ Srbima. Prekasno, naši „delfini“ su već dva puta za kaznu potopili Amerikance u okviru svetske vaterpolo lige, čime je „epska bitka“ za neutralisanje predrasuda Čelsi Hendler najverovatnije okončana.
Ali šalu na stranu. Kad smo kod najboljeg srpskog tenisera svih vremena i epskih bitaka valjalo bi istaći kako Đoković svoju epsku bitku za prvo mesto na ATP listi tek treba da dobije na Vimbldonu. Da li će se to desiti oko Vidova dne kao što najavljuje „televizija na koju se Nole vratio da bi pobeđivao“ ili je dvoboj sa Ljodrom pre zagrevanje za predstojeće epske bitke ostaje da se vidi. Tek aktuelna vidovdanska najava u kojoj Nole raspaljuje po loptici u taktu „Marša na Drinu“ na televiziji B92 (radi se ujedno i o najavi istoimenog filma Žike Mitrovića na istoj televiziji) uveliko prevazilazi njenu dosadašnju estetiku podozrivosti spram epskih bitaka.
Za razliku od onog predvimbldonskog promotivnog spota a la „Dobar, loš, zao“ sve sa krupno ukadriranim pogledima Đokovića, Nadala i Federera kao kod Serđa Leonea (tek da se zna ko će voditi glavnu reč na travi), ovaj aktuelni vidovdanski sa Noletom i Ljubom Tadićem kao majorom Kursulom (Drino, ‘bem ti…) u paralelnoj montaži, u ogromnoj meri anticipira navalu patriotskih osećanja. A to će opet, moguće je, kod većine razbiti duboko ukorenjeni stereotip o B92 kao o nepatriotskoj televiziji.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
