Esej o vrućem krompiru

Taktika tzv. „uvaljivanja vrućeg krompira“ javlja se još u vreme Kosovskog boja, kada je knezu Lazi, direktno s nebesa, upućena preporučena pošiljka u vidu starijeg rođaka pomfrita – najverovatnije od strane samog proviđenja. Dobro, možda se pre radilo o vrućem žezlu, budući da se krompir u to vreme još uvek nije nalazio u slobodnoj prodaji na evropskim pijacama. Uostalom, nije toliko ni važno radi li se o krompiru ili žezlu, kada je suština uglavnom ista – uvaliti nekome nerealan zadatak koji ovaj treba da izvrši pre nego što shvati da je pauza za ručak odavno prošla.

Bitno je naglasiti kako naši političari, posebno oni na okomitim liticima izvršne vlasti, veoma uspešno odolevaju praktičnim posledicama hvatanja vrućih krompira – što faktički znači da nemaju većih problema sa oprljenim dlanovima ili plikovima koji presecaju liniju glave (već u zavisnosti od spoljašnje temperature krtolinog omotača).

Tajna otpornosti naših političara na razorne moći vrućeg krompira pre svega leži u tome što politički radnik nije postojan kano klisurine. Na primer, elementarna je činjenica da ovdašnjeg političara teško može zadržati gravitacija jedne tapacirane fotelje, što znači da domaći politički radnik nije postojan na teritoriji isključivo jedne fotelje – već se u skladu s ustaljenom praksom rotacije partijskih kadrovika poslušno premešta iz jedne fotelje u drugu. Katkad čak sedeći na dve-tri fotelje istovremeno. I mada tako ne izgleda na prvi pogled, reč je o nimalo laganom angažmanu – naročito ako ste flomasterom ispisali ime na kožnom naslonu, pa fotelju morate da teglite kud god da krenete.

Da rezimiramo, krompir može biti vruć poput olimpijske baklje, ali će dlanovi političara i dalje ostati netaknuti – kao korupcija u temeljima sistema. Naime, skakanje sa funkcije na funkciju u izvesnom smislu kruni princip političke odgovornosti, to jest kadrovsku rotaciju povezuje sa neodgovornošću kadrova. Pritom se u političkom novogovoru rotacija kadrova maltene doživljava kao sinonim za odgovornost – ili barem kao sredstvo za čišćenje zapušenih partijskih cevi. Interesantno je što se na taj način nehotice otkriva da prethodnik koji napušta resor (kako bi se prebacio u drugi) ostavlja za sobom krš i lom koji bi zapravo trebalo da raščisti njegov naslednik. Nije bitno što naslednik dolazi upravo iz resora u koji se uputio prethodnik, pa tako (gle čuda) ispada kako će svaki odgovorno počistiti za onim drugim. A to je prema političkom novogovoru drugo ime za new energy – nikako primerice za taktiku uvaljivanja vrućeg krompira.

Na koncu, treba uzeti u obzir i dermatološke promene na koži političkog radnika/radnice u vidu stvrdnjavanja obraza, odnosno dlanova. Recimo, obraz tvrd kao đon gojzerice, amortizuje bilo kakav prizvuk nelagode koju bi političar/političarka, posebno onaj/ona na rentabilnijim funkcijama, trebalo da oseti kad god (ne)namerno raskorakne između reči i dela. Nasuprot tome, zadebljanje na dlanovima političkog radnika/radnice definitivno ublažava razorno dejstvo neopreznog prihvatanja vrućeg krompira.

Ukoliko smatrate da je svaki od ministara ponaosob, prilikom ulaska u novu vladu RS, dobio na poklon vruć krompir, verovatno ste u pravu. Međutim, iz gore navedenih razloga usuđujemo se da tvrdimo kako će mnogi među njima (osim eventualno nestranačkih kandidata koji su prvi put u tamnom vilajetu visoke politike) vruć krompir doživeti pre kao ladnu tenisku lopticu koju treba raspaliti reketom negoli kao kakav indikativni zadatak od kojeg treba begati.

To je možda čak i dobro – dok se uskoro ne dokaže suprotno.