Fenomenologija propuha

… dozvolite mi da Vam ukažem i na pojedine rupe u Vašem inauguracionom govoru kroz koje promaja poprilično duva. Krenimo najpre od Vaših, hm, iskrenih, samovrednovanja ličnih kapaciteta prema kojima do jake, sigurne i bogate Srbije ne možete stići SAMI, već uz pomoć svih onih kojima je Srbija preča od LIČNIH i PARTIJSKIH interesa. Na koga zapravo ciljate kada ovo kažete? Pa Vi ste okruženi visokim funkcionerima kojima su lični i partijski interesi na prvom mestu. Ukoliko apstrahujete (liferujete) kompletnu izvršnu vlast, partijske i koalicione drugove, direktore javnih preduzeća, raznorazne savetnike, sekretare i sekretarice, rukovodeće kadrove vladinih agencija i kancelarija, čelnike instituta, institucija i državnih službi…, kojima su lični i partijski interesi daleko ispred opšteg interesa društva – s kim ćete onda u tu svetlu, sigurnu, jaku i nadasve bogatu budućnost? Pogotovo što ni Vi, gospodine premijersedniče, niste imuni na lične i partijske interese! S druge strane, oni kojima lični i partijski interesi zaista nisu u prvom planu (ili ih uopšte nemaju) ne obitavaju unutar vlasti (obaška opoziciji). Ipak, često im lepite etikete stranih plaćenika i domaćih izdajnika. Kako onda s njima u bolje sutra? (Propuh, dakle).

Rekli ste u svom inauguracionom govoru „prestali smo da čekamo – počeli smo da tražimo!“ U pravu ste, prestali ste da čekate i počeli da tražite zajmove od međunarodnih banaka stavljajući kreditnu omču budućim generacijama koje će za 25-30 godina morati da vraćaju taj isti novac, pa neće ni osetiti buduće blagostanje Srbije kojem, kako kažete, stremite, a do koga, kao što smo već ustanovili, nemate s kim da stignete! (Gadan propuh).

Zatim ste rekli „prestali smo da se pravdamo – počeli smo da prihvatamo odgovornost!“ No, osim neprestanog pravdanja (rušenje u Savamali je nebitan čin, „slučaj helikopter“ je iskonstruisana afera), te prebacivanja odgovornosti na druge („napadaju nas neradnici, ološ i neprijatelji zemlje koji prizivaju makedonske i ukrajinske scenarije“) – Vi ništa drugo i ne činite! (Užasan propuh).
Onda ste rekli „prestali smo da se krijemo – počeli smo da izlazimo na crtu svakom izazovu!“ Tačno. Više i ne krijete partijska nameštenja, nagrađivanja neodgovornih aparatčika, rasprodavanje prirodnih resursa – ali nikako da izađete na crtu istini i neistomišljenicima! (Podmukao propuh).
Potom ste rekli „prestali smo da tražimo krivce i izgovore, počeli smo da tražimo greške u nama!“ Živa istina! Prestali ste da tražite krivce jer krivci nikuda nisu ni utekli, već i dalje komotno obavljaju svoje poslove i dobro žive od svog „rada“. Prema tome, krivce niste ni počeli da tražite pa stoga niste ni mogli prestati to da činite! (Živi propuh).

Nakon toga ste rekli „prestali smo da se nadamo da će nam neko nešto dati – počeli smo da verujemo da možemo nešto da stvorimo!“ Ministar finansija Vujović već je zaiskao, pun nade, zajam od 47 miliona evra od Međunarodne banke za obnovu i razvoj – u cilju unapređenja pristupa, kvaliteta i jednakosti u uslugama predškolskog obrazovanja i vaspitanja, i s rokom dospeća od 21. godine… Umesto da stvarate ambijent u kojem će privatnici plaćati pune doprinose državi, i od kojih će školski i zdravstveni sistemi nalikovati onima iz vremena druga Tite. (Ogavan propuh).

Na koncu – rekli ste „prestali smo da verujemo u smrt i rat – počeli smo da verujemo u život i težak rad!“ Ovaj perfektan slik kao iz poeme kakvog pesnika iz posleratnog perioda obnove i izgradnje – verno oslikava prirodu aktuelne vlasti koja se od ratničke preobrazila u radničku – naravno preko grbače naroda – pronašavši svoj neoliberalni smisao u licemernoj paroli Arbeit macht frei! (Ipak, propuh).

Gospodine premijersedniče – svečano ste se zakleli da ćete poštovati ljudska prava i slobode svih građana ove zemlje – proceduralno držeći dlan na Ustavu Republike Srbije. Međutim, ukoliko taj Ustav uskoro prestane da važi, jer ćete ga zameniti nekim drugim ustavom, da li to onda znači da i Vaša zakletva prestaje da važi?

Odgovorite što pre – veoma je važno!