Filozofija „stare dame“

Zapravo, sveukupna loša društvena situacija proizvela je ono što zapadni sociolozi nazivaju resantimanom. Reč je o tome da ljudi generalno nisu zadovoljni jer smatraju da se (mada igraju po pravilima) ne postupa pravično sa njima. Ali, sudeći prema vetrovima koji duvaju sa okomitih litica izvršne vlasti, taj resantiman nema ama baš nikakve veze sa njom (vlašću). Pa stoga optimizam sa aspekta vlasti, iako veštačka tvorevina, opstaje kao jedina opcija – dragoceno pogonsko gorivo društva. Istina, više nalik „superu“ (kojeg uskoro više neće biti na pumpama) negoli „evro dizelu“. Est modus in rebus, što bi reko Horacije. Sve ima svoju meru i cilj.

U tom smislu treba reći da u pojedinim slučajevima, resantiman može počivati i na posve pogrešnim premisama. Primer bi mogao da predstavlja nedavni izliv nezadovoljstva kragujevačkih radnika koji su nakon (ne)položenih „Fijatovih“ testova ostali bez posla u „Zastavi“. Ali ne i u beznadežnom položaju budući da će od države dobiti trista evra za svaku godinu radnog staža i još pride dvadeset hiljada dinara mesečno od Nacionalne službe za zapošljavanje u periodu od godinu i po dana. Što objektivno gledajući izlazi iz okvira filozofije katastrofizma. A što mnogi kragujevački radnici, koji su još uvek posednuti nekadašnjim „duhom vremena“, trenutno slabo uviđaju. Problem je zapravo u tome što većina radnika u Srbiji ne shvata kako se Marksovo zapažanje da se sve što je čvrsto pretvara u dim polagano ostvaruje u praksi, bar što se tiče sigurnih i jednom zauvek zacementiranih radnih mesta. Toga sve manje ima kod nas što tranziciju iz starog u neki budući poredak čini još tegobnijom. Zapravo, na primeru „Fijata“ i „Zastave“ najbolje se odslikava kultura novog kapitalizma onako kako je, primera radi, vidi sociolog Ričard Senet, a koju bi skandinavski duo korporacijskih stručnjaka Riderstrale/Nordstrom nazvao još i kulturom „karaoke kapitalizma“. Naime, Senet veli da svuda u svetu „zao duh beskorisnosti“ lebdi nad glavama radnika. Njega čine globalna ponuda radne snage, automatizacija proizvodnog procesa kao i pitanje starenja radništva.

Drugim rečima, kapital je u stalnoj potrazi za jeftinom radnom snagom dok automatizacija vodi otpuštanju dobrog dela radništva. Na kraju, kapitalu je daleko isplativije da upošljava mlađu i stručnu radnu snagu nego da se bakće prekvalifikacijama vremešnih proletera. Reč je o tome da efikasnost i empatija, što bi rekli Ridestrale i Nordstrom, ne idu uvek zajedno dok se ljudi s druge strane često ne usuđuju da siđu sa žrvnja. To se upravo događa „Zastavinim“ radnicima. Možda će se jedino onima među njima koji veruju da postoji sudbinska veza između Torina i Kragujevca ceo zaplet učiniti kao smislena pojava. Takvi će se, prepušteni nostalgiji, verovatno prisetiti da je tamo negde pedesetih usledila plebiscitarna odluka zaposlenih u ondašnjoj „Crvenoj zastavi“ o pokretanju automobilske proizvodnje. Posao sa Fijatom započet je 1954. godine. Priča se i da je pet godina kasnije, nakon nekog turnira u Južnoj Africi gazda Anjeli, oduševljen igrom Šoškića, Galića i drugova, poklonio „Partizanu“ dva kompleta „Juventusovih“ dresova što će presudno uticati na promenu sportskog imidža beogradskog kluba. Naime, dotadašnji crveno-plavi dresovi biće trajno zamenjeni do danas prepoznatljivim crno-belim kompletima. Sad, neko će se na ovom mestu s pravom zapitati kakve veze ima fudbal sa pričom o nezadovoljstvu dela kragujevačkih radnika izazvanog potezom torinskog „Fijata“? Ili, kakve s tim ima veze to što su svojevremeno kapitalista Đani Anjeli i generalni sekretar KP Italije Palmiro Toljati, prkoseći ustaljenim ideološkim matricama, sedeli rame uz rame i navijali za „Staru damu“? Naoko nikakve izuzme li se zajedničko filozofsko trojstvo kojim se rukovode i „Juventus“ i „Fijat“, a koje glasi: jednostavno-ozbiljno-skromno. A od čijeg bi se plebiscitarnog usvajanja kratkoročno okoristili samo Kragujevčani, a dugoročno i cela Srbija.