Forsiranje lokanja reke

Kao prvo, Gebels je došao kasnije. Kao drugo, Tarabići su samo prenosili ono što im je „kazato“ (pa bi se eventualno taj što im je „kazivao“ mogao sumnjičiti za rasizam); Kao treće, u to vreme klasik rasističkih teorija Artur Gobino (za koga Tarabići teško da su ikada čuli) tek pravi prve korake na pseudonaučnoj sceni rasnih predrasuda i antropološkog neznanja.

Bilo kako bilo, od onih nekoliko detalja iz Kremanskog proročanstva koji su mi se urezali u pamćenje, „žuti ljudi“ su po zvučnosti ubedljivo ostali na prvom mestu top-liste. Istina, ni onda ih (kao ni sada) nisam dovodio u vezu sa Kinezima, već pre sa nekakvim (ljudima nalik) stvorenjima iz svemira metalik-žute boje (uticaj „Ratova zvezda“, šta li).

Ipak, ni pod pretnjom sile se ne bih setio epizode u kojoj „žuti ljudi“ loču vodu iz Morave (prodaju đinđuve u kineskim robnim kućama, grade most od Borče do Zemuna itd, prim. aut). Informaciju sam, zajedno sa većim delom populacije, indirektno saznao od predsednika države Nikolića. Elem, desilo se slučajno, eto, da je u okviru razgovora na visokom nivou, pred televizijskim kamerama dabogme, predsednik Toma upoznao kineskog premijera Lija sa drevnim srpskim običajem lokanja vode iz obližnje reke. Pomenuti su naravno u paketu i „žuti ljudi“, braća Tarabići, Kremansko proročanstvo… Visoki kineski zvaničnik uljudno se smeškao motajući po glavi ko zna kakve misli, pa bi stoga bilo interesantno saznati da li se osoba zadužena za prevođenje snašla u tom trenutku i da li je malčice modifikovala rasističku sintagmu predsednika Nikolića.

Ma ajte molim vas, kakav sad rasizam u demokratskoj Srbiji. Predsednik je samo citirao proročanstvo nepismenog srpskog seljaka koji nikada nije čuo za Kineze i Japance (ponajmanje za Koreance), dok se Pupinov most idealno namestio na zicer pa su asocijacije pokuljale kao bistri planinski potok. Stoga nije neophodno preterivati sa šaljivim komentarima na račun prvog čoveka Srbije. Pogotovo jer Nikolić odavno upotrebljava termin „žuti ljudi“, iliti kraće „žuti“, za jednu opozicionu grupaciju. Moguće je čak da je mislio na njih u momentu razgovora sa kineskim premijerom, pa su mu se asocijacije nametnule same od sebe. Čak nije isključeno da mu je na pamet pala reklama za paštetu u kojoj glavnu ulogu tumači Kevin Kostner, inače glavi protagonista „Vodeng sveta“, filma koji je predsednik možda pazario pre nekih desetak godina na kiosku ispred sedišta Srpske radikalne stranke za svega 99 dinara. Onda su odnekud doletele asocijacije na drvlje i kamenje – kamen, kremen, Kremna, Tarabići, žuti ljudi… I tako je, kad se sve sabere i pomnoži, rođen još jedan Tomin (ne)diplomatski gaf.

Da nevolja bude veća, Nikolić se nije zaustavio na Moravi već je izneo mišljenje prema kojem su „žuti ljudi“ (čitaj Kinezi), proširili dijapazon lokanja rečne vode prešavši nakon Dunava i Morave na Majnu i Rajnu. (Kako je krenulo Evropa će uskoro biti ispresecana suvim rečnim koritima.) Premijer Kine, kome se Nikolićeva metafora o akva ekspanziji „zmaja“ izuzetno dopala, predložio je predsedniku Srbije revanš, odnosno bratsko lokanje vode iz Jangcekjanga što je Toma sa neskrivenim zadovoljstvom prihvatio.

Sad, sve bi ovo bilo u redu da nam ne prete ratovi zbog nestašice vode. U tom kontekstu bi svako forsiranje lokanja reke bilo ravno bahatom ekološkom ponašanju visokih državnih zvaničnika Srbije i Kine – u Nikolićevom slučaju bi se čak moglo govoriti i o prkošenju vladinim merama štednje. Bio bi to još jedan u nizu dokaza da su odnosi na relaciji predsednik države – predsednik vlade zahladneli u poslednje vreme. Kao vatrena voda u prethodno rashlađenoj čaši. Kao malo nadrealizma u prethodnim redovima. U to ime – živeli!