Fudbal kao metafora

Ali nije to bilo sve. Simboličko ukrštanje državnog i fudbalskog praznika moralo je rezultirati bar jednim nesvakidašnjim momentom. I on se zaista dogodio nakon svega dvadesetak minuta igre u vidu tzv. „drezdenskog gola“.

Naime, Borota se nakon sudara sa Jovanovićem srušio na travu, ali je čvrsto prigrlio loptu tako da je sudija Pavićević iz Kragujevca odustao od sviranja očiglednog prekršaja nad golmanom signalizirajući da se igra nastavi. Borota nije registrovao sudijinu odluku pa je, smatrajući po inerciji da je faul dosuđen, spustio loptu na zemlju kako bi je ispucao u polje. Šestić, koji je sve vreme pažljivo pratio situaciju, lukavo se prikrao i sasvim regularno šutnuo loptu u gol. Na kraju je pobeda Zvezde od 3:1 ostala u senci Borotinog previda i Šeletovog gola. Kao što će gotovo 34 godine kasnije, doduše u sasvim drugačijim okolnostima, kiks Bajkovića i prestroga odluka sudije Klatenburga zaseniti odličnu Zvezdinu igru protiv Bordoa.

Da ne govorimo o bačenoj senci na (do tog momenta) vrlo dobro suđenje engleskog arbitra. Ipak, paralela između Borote i Bajkovića nije sasvim na mestu. Kao što uostalom nije na mestu eventualno poređenje arbitara Pavićevića i Klatenburga. (Mada su, ruku na srce, i jedan i drugi mogli da presude drugačije u konkretnim situacijama, a da to opet ne prekorači skučene okvire PS-a.)

Što se Bajkovića tiče, po sredi je klasično neiskustvo koje je prošlog četvrtka poput zlog duha zaposelo celokupni sastav Zvezdinih omladinaca. S druge strane, u slučaju legendarnog golmana Partizana nije se radilo o neiskustvu, već o trenutku nepažnje koji se Boroti, na nesreću, dogodio drugi put u karijeri za kratko vreme. Pre Šestića, identičan gol primio je od nemačkog igrača u Drezdenu pa otuda „drezdenski gol“ kao nezvanični naziv za ovaj tip zgoditka. Šestić je upravo „drezdenskim golom“ otvorio svoj peti derbi, a odigraće ih još desetak nakon toga.

U to vreme fudbalska buvlja pijaca funkcionisala je drugačije nego danas, te je bilo logično da fudbaler – naročito ako poseduje određenu količinu talenta – provede nekoliko sezona u istom klubu. Kada bi danas mladi igrači ostajali u Partizanu i Zvezdi taman toliko da poput Šeleta odigraju petnaestak večitih derbija, ne bi, čini se, bilo zime za domaći klupski fudbal. Ali logika profita, pojačana mehanizmima tranzicionog (divljeg) kapitalizma, tera u sasvim drugom smeru. Tim pre je Zvezdin poraz od Bordoa bolniji. Ne samo zbog toga što bi ovaj omladinski sastav predstavljao hit evropske lige. Niti zbog činjenice da bi Srbija danas imala dva predstavnika u atraktivnom fudbalskom takmičenju.

Poraz boli zbog toga što je teško očekivati da će se ovaj perspektivni sastav održati na okupu nekoliko narednih sezona. A to je preduslov bez kojeg nema uspeha na međunarodnoj sceni. Sve ostalo je koketiranje s Fortunom. Nevolja je jedino u tome što pomenuto koketiranje polako, ali sigurno, postaje jedina raspoloživa opcija u današnjoj Srbiji. Ne samo u fudbalskom podsistemu.

Zvezdina titula prvaka Evrope i sveta počela je da se kuje ne u jesen 90-te onim remijem sa Grashopersom u Beogradu u okviru prvog kola Kupa evropskih šampiona. Desilo se to desetak godina ranije u četvrtfinalu istog takmičenja, pogotkom Srebrenka Repčića u Milanu. Zvezda je doduše izgubila u tom dvomeču sa Interom. Posle milanskih 1:1 usledio je poraz od 1:0 u Beogradu. Ko je tada pretpostaviti mogao da se upravo udaraju temelji buduće zlatne generacije. Njenim pripadnicima nije bilo neophodno koketiranje s Fortunom. Zapravo, pre bi se moglo reći da je Fortuna koketirala s njima.

Neka tako bude sa Partizanom u Ligi Evrope. Neka kasta političara što pre izvuče pouke iz Zvezdinog poraza od Bordoa. Što da ne? Uostalom, zar fudbal nije jedna velika (društvena) metafora.