Generacija bez budućnosti

Ali je i svako izostavljanje teme gladne dece sa svetskog medijskog menija jedna makluanovska poruka. Recimo da sit gladnom ne veruje. Ili da ga jednostavno nije briga što tamo negde na svakih šest minuta umre jedno dete od posledica gladi. Toga retko ima na televiziji. A ono što se nije desilo na malim ekranima nije se dogodilo ni u stvarnosti. A uostalom, šta ja tu mogu da učinim, zavapiće prosečan skeptik. Eno „Lekara bez granica“ pa nek se oni time bave. Međutim, možda upravo tu leži greška u logici ovakvih i sličnih zaključivanja. Jer se zapravo nešto i te kako može, i to bez sličnih dehumanizujućih konstatacija. Na primer, neka svako pošalje UNICEF-u pedeset dinara putem SMS-a za gladnu afričku decu. Ono tačno je, siromašno smo društvo, ali to i nije bogzna kakav alibi za sporadičnu humanitarnu neaktivnost dobrog dela populusa. Barem pedeset dindži i mobilni danas svako ima u džepu. S druge strane, daleko je interesantnije pitanje koliko su ili koliko će ili da li će uopšte neki dolar ubaciti u kasu gladnih Rokfeler i Rotšild? Bafet i Gejts su na neki način u nedavnoj prošlosti već overili „humanizam i renesansu“ pa njihov eventualni angažman oko pomoći gladnima ne bi predstavljao veliko iznenađenje. Ali i pored toga ne treba se previše zanositi. Kad je tema gladne afričke dece u pitanju na Zapadu generalno ničeg novog nema. Pusta ravnodušnost vlada. Otprilike kao da vreme Boba Geldofa i globalnih humanitarnih koncerata nije ni postojalo. A kažu da će se ratovi voditi zbog vode i hrane. U međuvremenu, glad se intenzivno pretvara u tabu temu, pre svega u visokorazvijenim društvima (ali i u onim drugim, manje razvijenim koja prate putanju prvih). Društvima u kojima sit gladnom ne veruje. U kojima se svakodnevno bacaju tone hrane jer potrošači kupuju više nego što su kadri da popapaju. U kojima na kraju krajeva proždrljivost vrši diktaturu nad potrebama šireći istovremeno epidemiju gojaznosti. Epska bitka između vegana i tamanitelja hamburgera uveliko traje.

Prošlog petka obeležen je Međunarodni dan humanitarnih radnika. Humanitarne katastrofe poput ove u Somaliji pokazuju da su humanitarci i te kako potrebni ovom napaćenom svetu. Ne samo zbog amortizovanja efekata onog bodrijarovskog prskanja čira kolektivne odgovornosti nego i zbog korigovanja različitih gledanja na humanitarne katastrofe. Ma koliko to utopistički zvučalo u svetu koji funkcioniše po onoj narodnoj čija sila toga i pravda. Uzmimo, na primer, humanitarne katastrofe koje su svojevremeno proizveli Slobo i Franjo (u obrnutom hronološkom redosledu). Humanitarna katastrofa koju je Milošević (kako je govorio Klinton) izazvao na Kosmetu mobilisala je međunarodnu zajednicu da nas bez prevelikog razmišljanja opampači krilima „Milosrdnog anđela“. Potrajalo je to, boga mi, sedamdeset i kusur dana. Posle toga smo im poslali Miloševića u Hag, ali nismo uspeli da izbegnemo titulu šampiona Evrope u procentu kancerogenih oboljenja per kapita (po glavi stanovnika). Izgleda da nije politički korektno govoriti o tome, ali šuška se da je to od osiromašenog uranijuma. S druge strane, humanitarna katastrofa kao posledica „Oluje“ koju je Tuđman (kako nije govorio Klinton) izazvao u Krajini, nagnala je međunarodnu zajednicu da zažmuri na jedno oko, (ne)namerno pobrka lončiće i humanitarnu katastrofu okvalifikuje kao krasni vrhunac domovinskog rata.

Sve, dakle, vuče na dvostruke aršine koje je po svoj prilici politički nekorektno pominjati. Sa dvostrukim carinskim pečatima stvari stoje bolje. Iako je od dvostrukih aršina do dvostrukih pečata linija tanka. I dok Priština i Beograd tek treba da razgovaraju o tome, opasnost od humanitarne katastrofe i dalje stoji kao opcija u slučaju kosmetskih Srba. Naravno u slučaju da Tači potpuno zaustavi dotok hrane i lekova iz Srbije insistirajući na carinskom pečatu Kosova republike. A pošto je malo verovatno da će Albanci svrgnuti Tačija zbog nestašice eurokrema i plazme (iako su im to, uz „knjaza“, omiljeni srpski artikli), Srbiji jedino preostaju alternativni potezi. Koji, razume se, uključuju isključivo mirna i kompromisna rešenja. Pogotovo zbog toga što je, kako drug Mrki (Otpisani) kaže, prošlo vreme improvizovanih akcija koje su nas u prošlosti, inače, skupo koštale. Nasuprot tome, ideja o dvostrukim pečatima iz aviona deluje kao matematički precizno zacrtana. I po PS-u i po Mrkijevom ukusu. Jedino zabrinjava činjenica što je čovek koji pregovora o budućnosti kosmetskih Srba, kako navode jedne dnevne novine, svojevremeno bio član „Generacije bez budućnosti“. Reč je o rok grupi, ali simbolika je simbolika. Nisu ljudi badava simbolička bića. Zato nam neće pasti teško da shvatimo kako nas simboličko odvraćanje pažnje od humanitarne katastrofe u Africi i dece koja umiru od gladi sve zajedno pretvara, onako globalno gledano, u generaciju bez budućnosti. Što je poražavajuće čak i sa obrnutim kauzalitetom.