Građanski vrat

I pored prividne zabune koju kod radnog čoveka i građanina može proizvesti navedeni dijalog, u pogledu toga šta je G. Predsednik zaista mislio a šta rekao, možemo biti sigurni u jedno – da je reč o potpuno novom čitanju fon Klauzevica. Stoga, ukoliko se nekome maločas pričinilo da je reč o svojevrsnom dijaloškom nastavku gluvih telefona samo drugim sredstvima – na primer višestrukim uzajamnim kecanjem ludog i zbunjenog, onda je taj neko verovatno u pravu. Jer tom istom nekome sutra može pasti na pamet sledeći sofizam – otkud građanski rat u društvu koje se teško može nazvati građanskim?! I ko će protiv koga u takvom jednom društvu ratovati? Zvezdaši protiv partizanovaca, penzioneri protiv mozgova koji čekaju u redu za odlivanje u inostranstvo, naprednjaci protiv apstinenata…

Nego manimo se rata – daleko mu lepa kuća. Ono što nas u ovom trenutku zanima jeste vrat građanina pokornog položen na panj apsolutističke vladavine jednog čoveka. Da zlo bude veće, taj vrat metaforički progovara o problemu trenutačnog nepostojanja građanskog društva u Srbiji. Iliti, samo obrnuto, svedoči o postojanju nekakve vrste pseudograđanskog društva. Šta se, elem, dešava u takvom jednom društvu? Na prvom mestu, u psudograđanskom društvu vlast građane tretira prvenstveno kao podanike – i još naivne pride. Naivni ljudi po nepisanom pravilu postavljaju nebitna pitanja (ili ih uopšte ne postavljaju), i pritom ne haju za kvalitet odgovora koje im vlast nesebično servira na tanjiru. Tako G. Premijer, kao osvedočena personifikacija vlasti, odaje utisak osobe koja je apsolutno sigurna da zna odgovore na sva bogovetna pitanja koja nekome mogu pasti na pamet. Zbog toga je G. Premijer apsolutista. Uostalom, još je čuveni engleski liberal leve orijentacije, Džon Stjuart Mil pisao sredinom 19. veka kako su „apsolutni vladari savršeno sigurni u svoje mišljenje o gotovo svim pitanjima“.

S druge strane, ko jedini, osim apsolutiste, može biti siguran u vlastito mišljenje o svim bitnim i nebitnim pitanjima? Odgovor je – univerzalna neznalica, novinar. Zapravo, novinar bi morao predstavljati ogledalo kritički nastrojenog građanina u okvirima građanski ustrojenog društva. Bez slobodnih i necenzurisanih medija, obaška britkih novinara, nema ni građanskog društva – budući da se unutar njegovih granica kritikovanje vlasti uzima kao bitniji novinarski zadatak.

U pseudograđanskim društvima, međutim, stvari stoje drugačije. Pogledajte samo kako „ubojita“ pera uticajnih dnevnika u Srbiji, kada se nađu oči u oči s G. Premijerom, recimo za okruglim astalom u televizijskom studiju, umesto da ga prorešetaju britkim i smislenim pitanjima, deluju kao prestrašeni pioniri (članovi omladinskih novina), koji su došli da intervjuišu druga Tita. „Druže Tito, zašto Vas nazivaju ljubičica bela?“

Samo oštro, dakle. Nadalje, u pseudograđanskim društvima ne postoji opozicija. Odnosno, postoji, ali u nekakvom kvazi pakovanju. Zatim, u pseudograđanskim društvima udarnu vest u udarnom dnevniku javnog servisa, predstavlja izveštaj sa proslave sedam godina rada vladajuće partije. U pseudograđanskom društvu postoji neutoljiva glad za vođom itd.

Novinar: – G. Predsedniče, možete li nam pojasniti izjavu: „Aleksandre izdrži“, koju ste izrekli na večerašnjem svečanom skupu u Centru Sava?

G. Predsednik: – Nisam to rekao. Rekao sam: „Izdrži, Aleksandre!“
Novinar: – Da li to znači da neće biti građanskog rata ako premijer izdrži i prizna Kosovo?
Umesto odgovora, G. Predsednik olabavljuje kravatu koja mu sve vreme neugodno stišće vrat. Ipak je on predsednik svih građana Republike Srbije.