Građansko kao lek

Predlog ministarstva trgovine pije vodu, kao uostalom i raniji predlog ministarke saobraćaja da se osnovi saobraćajne kulture uvrste u program građanskog vaspitanja. U suštini, navedeni predlozi potvrđuju tezu da je predmet građansko vaspitanje i te kako potreban srednjoškolskoj omladini u ovoj zemlji – ali da ga isto tako trebapropisno reformisati, proširiti u programskom smislu i prilagoditi ga novim društvenim tendencijama. Elem, pored podsticanja razvoja ličnosti i socijalizacije mladih; pored formiranja demokratskih stavova, razvijanja veština i usvajanja civilizacijskih vrednosti koje su pretpostavka za kompetentan, odgovoran i angažovan život u savremenom građanskom društvu; pored celovitog razvoja ličnosti, negovanja duha tolerancije, mira, ravnopravnosti, razumevanja i prijateljstva među narodima, etničkim, nacionalnim i verskim zajednicama, te poštovanja ljudskih i manjinskih prava i sloboda – pored, dakle, svih maločas navedenih kvaliteta, građanskom vaspitanju neophodno je pridodati i sledeće: kulturu ponašanja u saobraćaju, prava potrošača, medijsko opismenjavanje…

I upravo zbog kompleksnosti i ozbiljnosti tematike kojom se bavi, građansko vaspitanje treba prevesti iz statusa obaveznog izbornog predmeta u obavezan srednjoškolski predmet sa nedeljnom normom od najmanje dva časa. Treba, naime, učiniti sve da se adolescenti što kvalitetnije u četvorogodišnjem periodu (jer u pitanju je proces) pripreme za aktivno učestvovanje u društvenom životu zemlje koja ozbiljno pati od iščašenja osnovnih ljudskih vrednosti. Valjalo bi, naime, taj izokrenuti vrednosni sistem konačno ispraviti, a građansko vaspitanje se u tom pogledu izdvaja kao prilično korisna poluga. Mada, džaba je i pluga ukoliko nema onih koje će istu ispravno koristiti – samosvesnih nastavnika i još boljih učenika.

Kvaka je u tome što ekonomske reforme polako ali sigurno idu u pravcu urušavanja obrazovnog sistema ove zemlje. A to je samo korak od stvaranja usko specijalizovanih stručnjaka koji su jedino aktivni (fleksibilni) prilikom jeftine rasprodaje vlastitog rada – i apsolutno pasivizirani u smislu građanskog angažovanja. Da bi građansko vaspitanje konačno profunkcionisalo kao ozbiljan školski predmet na kojem se, između ostalog, brusi kritičko mišljenje armije budućih glasača – potrebno je uspostaviti jasne kriterijume ko uopšte može predavati ovaj predmet. Trenutno, građansko vaspitanje služi kao moneta za potkusurivanje, to jest za dopunjavanje godišnje i nedeljne norme časova.

Reč je o direktnoj posledici odluke ministarstva prosvete da građansko vaspitanje može predavati bilo ko samo ukoliko poseduje dvodnevni (akreditovani) kurs. Na ovaj način diplome društvenih fakulteta bivaju degradirane a nastavnici opšteobrazovnih predmeta izgurani na prosvetnu marginu. Trend bi trebalo preokrenuti i zahtevati od ministarstva prosvete da što pre, jasno, glasno i nedvosmisleno uspostavi kriterijume ko može izvoditi nastavu građanskog vaspitanja. Ne, kao što je trenutno slučaj, bilo ko sa nekakvim besmislenim kursom (što je krajnje neozbiljno rešenje), već na prvom mestu sociolozi, filozofi, pedagozi, psiholozi i politikolozi sa adekvatnom obukom u organizaciji samog ministarstva prosvete.

 P.S: Želimo li zdravo društvo i samosvesne građane – a ne ograničene negovatelje sistema izokrenutih vrednosti – onda reformišimo i ojačajmo građansko vaspitanje! Sistemu je takav predmet potreban – kao lek!