Gušti rijaliti mora

Po svemu sudeći, svesni smo da živimo u rijalitizovanoj kaki – što na koncu i nije tako loše. Mislim, nije loše to što posedujemo svest o tome gde i u čemu živimo. S druge strane, takvo saznanje i nije odviše dobar pokazatelj mentalnog biltena nacije. Naime, još je Karl Marks ustanovio da ne određuje svet ljudi njihovo biće, već obratno – njihovo društveno biće određuje njihovu svest. Rečju, kakva baza takva i nadgradnja. Iliti pastoralnije – kako sejemo onako i žanjemo. Ili u pet reči – društvo je ogledalo svih nas!

Eto, Pajtić je u Nišu konstatovao da je društvo Srbije pretvoreno u rijaliti. Ali mi to i sami uviđamo, druže Pajtiću. Stoga, man'te se predizbornog otkrivanja tople vode. Rijalitizacija Srbije otpočela je još 90-ih godina prošlog veka kada su se današnji politički starovi formirali na ovdašnjem interpartijskom svodu. Zatim je nakon petog oktobra ta ista rijalitizacija demokratski formalizovana u skladu sa zakonima slobodnog tržišta. Onda je malčice evoluirala pa se trenutno nalazimo između rijaliti Scile i Haribde, gde rijaliti opozicija pokušava da bajagi skalpira rijaliti vlast u okviru predizbornog rijaliti programa koji će se uskoro emitovati na svim mogućim (i nemogućim) televizijama. A to znači da nam uskoro, pored Parova, Velikog brata i Farme, stiže i četvrti rijaliti program pod radnim nazivom Predizborno blebetanje.

U tom kontekstu, emitovanje Dačićevih bajatih snimaka sa Bananom predstavlja još jedan u nizu priloga zgusnutom rijaliti tržištu. Ali i uvod u predizborni rijaliti cirkus. Jer, zamislite samo koliko rijalitomana u ovom trenutku izgara od želje da sazna o čemu su pre gotovo šest godina Dačić i Banana razgovarali uz vino i meze, u prijatnom ambijentu restorana „Gušti mora“, ispunjenog opojnim dimom iz kubanskih tompusa. Ili pak, koliko rijalitomana u realnom vremenu iščekuje epilog tužbe koju je Tadić najavio protiv  Dačića, a u vezi sa inkriminisanim snimcima.  

Kako god, čini se da je najinteresantniji momenat u čitavoj priči sa snimcima to što se, kao i u crnogorskoj „aferi snimak“ (od pre par godina), najbitnijim pitanjem smatra ko je i iz kojih pobuda plasirao snimljeni materijal, a ne šta se na dotičnom snimku uistinu nalazi. Klasična zamena teza na nivou rijaliti logike – reklo bi se. Drugim rečima, poznato je da su producentima ovdašnjih rijaliti programa najbitniji piplmetri i šerovi. Ko je, iz kojih pobuda i u kojem procentu gledao rijaliti program, a ne sadržaj emitovanog.

Đukanović Milo se u „aferi snimak“ branio tako što nije negirao da se na sednici njegove partije razgovaralo o zapošljavaju partijskih ljudi (što je pedantno snimljeno i prezentovano javnosti), već je prelazio u kontranapad – optužujući one koji su snimak plasirali da planiraju destabilizaciju Crne Gore. Na sličan način se brani i ministar Dačić, sve češće pominjući destabilizaciju vlade (kao da jedna lasta čini proleće), i ostale moguće posledice izazvane popularnim snimcima. Doduše, pažljivijim hroničarima novije regionalne politike neće promaći dirljiva ideološko-plemenska povezanost Ivice i Mila. Tačnije, SPS-a i DPS-a. Setimo se ne tako davnog gostovanja visokog funkcionera Dačićeve partije, Obradović Žarka, na kongresu Demokratske partije socijalista u Podgorici, i nadahnutog govora na temu SPS-ovog velikog uzora i učitelja Mila i njegov DPS-a. „Od vas se puno toga može naučiti i primeniti u političkom delovanju“, rekao je tom prilikom egzaltirani Obradović.

Doduše, istina je da i Ivica nije isto što i Milo. Njegov položaj u kući Velikog brata daleko je nestabilniji od Milovog. Možda i zbog toga što se potonji više bavi postprodukcijom. A to što je Dačić, nakon „curenja“ snimaka, hitno pozvan na razgovor u kabinet Velikog brata, nipošto ne znači da će ideja o republičkom izbornom rijalitiju biti stopirana. Ko je lud da ispusti predizborne gušte rijaliti mora sinjeg?