Hipokrat u šlajpiku

Zbog toga je ispravnije reći kako se radi o disciplini prelaženja iz jednog u drugi državni oblik. Tako sam se, poput brojnih apsolvenata ovog etatističkog višeboja, rodio i sticao osnovno obrazovanje u jednoj državi, srednju školu završavao u drugoj, fakultet u trećoj, oženio se i postao otac u četvrtoj. Za to vreme hronološki su se ređale SFRJ, SRJ, DZSiCG, SRB… Valjda je sa ovom poslednjo m krug državnih metamorfoza konačno zatvoren mada se (preterajmo malo) nikad pouzdano ne zna šta ovoj zemlji može doneti idući dan. Kao što jednom dramatičnom prilikom reče Dobrica Ćosić u svojstvu predsednika SRJ. S druge strane, među brojnim konsekvencama pomenutog etatističkog transformiteta jedna se, po logičnosti, posebno izdvaja. Reč je o čestom menjanju datuma dana državnosti što je iks puta izazivalo zabunu tako da mnogi ni dan danas nisu potpuno sigurni kad pada državotvorni praznik. Kao u onom vicu kada pitaju Cigu kad pada Prvi maj a on će ‘bem li ga, tamo negde petog-šestog.

Bilo kako bilo, pojedini dani državnosti duboko su urezani u našu kolektivnu svest. Takav je, recimo, Dan Republike („stari kaže otvorite prozore“) koji se proslavljao svakog 29. novembra kao dan sećanja na četres treću i Drugo zasedanje antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije. Pa iako to možda ne govori toliko o kultu 29. novembra koliko o jednostavnoj ljudskoj navici, tek mnogima je danas još teško da se otresu pređašnjeg naziva ulice koja vodi od Pančevca pa sve do bioskopa Balkan. Šta tek reći za legendarnu policijsku stanicu u pomenutoj ulici. Desila bi se potpuna dekonstrukcija ovog toponima, što bi rekli poststrukturalisti, kada bi se nekom kriminogenom tipu, recimo, pripretilo sa završićeš u Despota Stefana umesto u Dva’es devetog novembra.

S transformacijom SFRJ u SRJ, 27. aprila devedeset druge, umesto jednog dobili smo dva dana državnosti: zvanično-racionalni (aprilski) i nezvanično-emocionalni (novembarski). A to se zapravo i nije toliko ticalo Jajca koliko ovdašnjeg, duboko ukorenjenog „praznikofilstva“. Pogotovo što je dan SRJ zgodno padao krajem aprila, pa se sasvim nejeretički mogao povezati s praznikom rada. Što se već ne bi moglo reći za Uskrs. I taman kad smo nekako prihvatili 27. april došlo je do nove metamorfoze. Savezna Republika Jugoslavija preobrazila se u Državnu Zajednicu Srbija i Crna Gora. Dogodilo se to 4. februara dve hiljade treće. Nije, međutim, bilo ni vremena a ni volje da pamtimo ovaj datum budući da čak ni ustavna povelja nije uspela da obezbediti podlogu za duži opstanak DZSiCG. Drugim rečima, iz prve se videlo da zemlja sa ovako rogobatnom skraćenicom (koja slama jezik) neće dugo potrajati. Danas kada dan državnosti Srbije pada na Sretenje Gospodnje i kada budi uspomene na ustanak u Orašcu odnosno prvi „kragujevački“ ustav Srbije, teško je omašiti 15. februar. Pogotovo i zbog toga što pada neposredno nakon Dana zaljubljenih. Mada, ruku na srce, mnogi još nisu u potpunosti sigurni da li se dan državnosti Srbije proslavlja polovinom drugog ili krajem jedanaestog meseca.

I dok će se Tadić danas prvi put u predsedničkoj karijeri baviti uručivanjem odlikovanja zaslužnim građanima, što će ponovo aktuelizovati fenomen „Obilića medalje“ kao srpske varijante francuskog „Kroa d’onera“, narod će se na drugoj strani i dalje baviti fenomenom korupcije u Srbiji. Još od 2007. kada je Svetska banka obelodanila da na korupcionaškoj rang-listi zauzimamo visoko četvrto mesto, ništa se do danas nije bitnije promenilo. Političari, sudije i lekari, prema mišljenju građana, i dalje važe za najkorumpiranije profesije dok se javnost zatalasa tek kad sazna da je neko prodao njivu kako bi platio inače besplatnu operaciju. Zato je zdravstvo sa aspekta korupcije, pre svega u fenomenološkom smislu, višestruko interesantno. Najpre zbog činjenice što u celoj priči oko korumpiranosti dela zdravstvenih radnika i pacijenti snose delić krivice. Naime, od pacijenata je potekao običaj čašćavanja lekara koji se vremenom etablirao kao sastavni deo ovdašnjeg zdravstvenog folklora. Tako dvesta grama kafe, sok u tetrapaku i čokolada odavno predstavljaju standardni minimum ispod kojeg još nije pristojno ići. Ostalo je već pitanje ljudske prirode. Jer sok i kafa često ne mogu da podmire narasle apetite onih lekara koji su Hipokrata strpali u šlajpike preobrazivši se na taj način u obične hipokrite. Takvih je, međutim (treba verovati u to i pored naizgled mračne slike), daleko manje od onih koji se još uvek drže Hipokratove zakletve. I upravo ovi poslednji zaslužuju, ako ne orden za Sretenje, a ono bar pomenuti „lanč paket“ u znak male pažnje.