Hod Džona Vejna

Seljani, zbijeni na hoklicama pred „magičnom kutijom“ u centralnom delu avlije, pratili bi razrogačenih očiju najmanji pokret omiljenog kauboja, permanentno strepeći da mu se nešto ne daj bože ne desi – recimo da mu neki zločesti Indijanac kojim slučajem ne odfikari skalp i slično.

Taj, nazovimo ga, krajnje skoncentrisani način bdenja nad fabulom filmske radnje predstavljao je pravi podvig ako se uzme u obzir činjenica da je cenjeni „publikum“ prethodno čitavog dana bespoštedno rintao na njivi. Ipak, rečeni fenomen se zapravo lako da objasniti. Džon Vejn, alias Johanes Vajnes, bio je, što se kaže, slika i prilika ličnosti u kojoj su se ovdašnji radnici i seljaci (radni ljudi i građani uopšte uzev) ogledali ko u bistroj planinskoj reci. Nije isključeno ni da su mnogi od njih na glatkoj površini celuloidne iluzije pokušavali da prepoznaju izgubljene konture davno idealizovanog sopstva. Neki su zbog toga čak i zapostavljali radne obaveze, svojski se potrudivši da u časovima dokolice „skinu“ karakteristični Vejnov hod – onaj po kojem ga između ostalog pamte generacije ljubitelja vesterna, a i šire.

Hod po mukama. Danas takav hod upražnjava gotovo svaki normalni stanovnik ovdašnjeg Tranzilenda. Uzmimo da je reč o čoveku (muškarcu/ženi) u najboljim godinama – između 35 i 45 – nezaposlenom, koji radi na crno ili pak na „belo“, ali na određeno vreme, često bez plaćenog centa za prekovremeno rintanje ili za zdravstveno osiguranje (šifra: ćuti, trpi, radi – dobro je dok ima posla). Kada posmatrate sa strane ovo izmučeno biće, uočićete kako hoda pomalo ukoso, kao da se teškom mukom provlači kroz ekstremno uzanu (mediteransku) ulicu (teškog života). Desno rame mu je spušteno jer ruka u produžetku tegli oveći (kineski) ceger (pun nerealizovanih želja i frustracija). Levo rame mu po inerciji štrči uvis dokle levica bezbrižno počiva u praznom (i probušenom) džepu. Obratite li kojim slučajem pažnju na stopala ovog tipičnog žitelja Tranzilenda, teško će vam promaći njihov neobičan položaj, to jest blaga povijenost ka unutra – otprilike kao kod ski-skakača koji pokušava da se zaustavi nakon ekstremnog skoka (iz kvazisocijalizma u pseudokapitalizam).

Hod po ivici žileta. Da nevolja bude veća, i neki političari u poslednje vreme upražnjavaju netom opisani hod Džona Vejna. Taj fenomen na prvi pogled odudara od već pomenute hipoteze po kojoj džonvejnovski hod isključivo praktikuju obični smrtnici unutar pomenutog Tranzilenda. Sad, moguće je da s te strane granica između elite i mase postaje sve fluidnija, ali je moguće i da se samo radi o pomodnom povampirenju nekakvog „džonvejnovskog arhetipa“ unutar gornjih stratuma društvene lestvice – ostaje da se vidi. Za sada, čini se kako već izvesno vreme kolektivno hodamo po ivici socijalnog žileta, laganim lenjinovskim tempom – korak napred, dva koraka nazad. O hodanju po oštrici giljotine (propisa), koja se glasno najavljuje sa okomitih litica rekonstruisane vlade, nekom drugom prilikom. U međuvremenu, ceo svet džonvejnovski gilja po ivici žileta, iako se mnogima takva mogućnost čini kao sastavni deo eshatološkog folklora pripodenog za psihotrilerski plakat teorija zavere. Mnogi isključivo gledaju ono što im se servira – uglavnom unutar zašećerenih oblandi medijskih spektakla.

Pita me pre neki dan poznanik – danasovac inače – kako je moguće da u prošlom tekstu upotrebih sintagmu „Putinova vlada“ kada svako zna da Putin više nije premijer već predsednik? Tačno je, rekoh mu, kako je „svakome“ (pa čak i potpisniku ovih redova) poznato da je Putin predsednik ,a Medvedev premijer Rusije, ali je štos upravo u tome što svakome i dalje nije poznato načelo legendarnog balkanskog špijuna Ilije Čvorovića – sve je suprotno od onoga kako izgleda! Štos je zapravo u napuštanju šablona – makar i hodom znamenitog Johanesa Vajnesa.