I medalja i driblanje

Posle svega, Fortuna je legla na rudu, jer su nam se unapred otpisani košarkaši vratili sa onim zbog čega su i otišli u “Deželu” – a to je viza za SP u Španiji. I mada ih je ovdašnja javnost, prvenstveno zbog odličnog starta na EP u Sloveniji, tipično nekritički iskovala u zvezde (u finišu ih je po istom principu uvaljala u blato), činjenica je da su ovi i pored osvojenog sedmog mesta zapravo napravili riplijevski podvig. Naime, kao što je poznato, uspeli su da savladaju najpre vecešampiona, a potom i šampiona Evrope!

To primera radi nije pošlo za rukom ni ovogodišnjem osvajaču bronze pa se samo od sebe nameće filozofsko pitanje – šta je veći podvig – osvojiti medalju i gubiti od najboljih ili ostati kratkih rukava, ali predriblati evropskog prvaka i njegovu prvu pratilju? Što se mene lično tiče, čaša je do pola puna. Priupitajte međutim nešto slično nekritičkog ljubitelja basketa, odnosno karakterističnog poklonika nerealnih očekivanja, dakle, idealnotipskog građanina Srbije, i dobićete (bez preteranog femkanja s druge strane), sledeći odgovor – i medalja i driblanje! Sad, ukoliko ovakav način razmišljanja potpada pod firmu društvene karakterologije, onda kapa dole Dvornikoviću.

Drugi rečima, košarka jeste nacionalni sport, ali je takođe i lakmus papir karakterologije ovdašnjeg (što bi organicisti rekli) nacionalnog bića. Zato mi se sve nekako čini, apropo povezanosti košarke i nacionalne ontologije, kako su za raspodelu medalja podno Triglava trebali da konkurišu (da je bilo sreće junačke ko što je nije bilo) upravo Srbija i Crna Gora. Jer prva je, znamo to, proverena košarkaška nacija, dok je druga defakto zemlja visokih „ljuđi“ – što je svakako nužan preduslov za uspešno bavljenje „Nejsmitovim“ sportom.

Bilo kako bilo, visinska razlika između Dačića i Đukanovića (ciljam tu na susret dva visoka zvaničnika koji se zbio pre neki dan u Podgorici) ne odgovara maločas pomenutoj tezi. Izvršna vlast je, kako kažu, ogledalo naroda (“vlada to sam ja”), a ovde je u pogledu visine sve nekako delovalo kao da je Peković ugostio Pericu Ognjenovića. Sasvim bi druga stvar bila da su se kojim slučajem sastali Đukanović i PP Vučić, budući da bi takav interpolitički kreš, na vizuelnom planu bar ličio na situaciju u kojoj Peković dočekuje, recimo, Nenada Krstića. No, dobro. Košarkaške metafore su jedno, a parabole iz domena realne politike nešto sasvim drugo.

Bitno je da se “odnosi između dve zemlje kreću uzlaznom putanjom”. „Nema više tajnih planova Srbije sproću Crne Gore“, izjavio je nešto u tom smislu Dačić dok se Đukanović uporno iznenađivao blagim (što će reći antidisonantnim) tonovima kojim je obilovao dijalog na visokom nivou. Neko bi čak na osnovu ovih izjava mogao zaključiti (pod uslovom da mu je memorija izbrisana, a pojam o vremenu iskrivljen), kako se radi o klasičnom „spuštanju lopte“ kojim su se lideri „Atine i Sparte“ pozabavili nakon višedecenijskog (iscrpljujućeg i surovog) okršaja dve zemlje.

Tja, šta drugo reći do medalja za reaktiviranje izvrsnih dobrosusedskih odnosa između DPS-a i SPS-a. U isto vreme, interdisciplinarno driblanje naroda od strane vladajućih elita nastavlja se i izvan maglovitih sfera visokopolitičkih bilateralnih tlapnji. Za kraj pitanje – hoće li se nakon izmena i dopuna Zakona o radu pojaviti „radiša“ kojem će poslodavac od srca dodeliti medalju za rad? Teško. Pre će se driblanje radništva nastaviti nesmanjenim tempom. U normativnom formatu.