Ima li života pre apokalipse?

Anahronizmi u sličnim iks fajl slučajevima ne igraju posebno važnu ulogu. Jer to što nam je Rtanj podaren pre više hiljada godina, kada su se državni suverenitet i teritorijalni integritet Srbije nalazili na nivou fatumske hipoteze, nema nikakve veze. Naročito u svetlu pisanja pojedinih britanskih novina o čudesnoj povezanosti Rtnja i predstojeće apokalipse. To bi trebalo da znači da je „nebeska Srbija“ zapravo marketinški trik drevnih elijena koji su, za razliku od današnjih političkih majstora u mlaćenju prazne slame, izgleda bili vrsni vizionari, ali i simpatizeri budućeg „nebeskog naroda“. Zato je u najmanju ruku čudno što država Srbija nije odavno, dakle dosta pre ove gungule oko smaka sveta, prepoznala turističke potencijale drevne rtanjske piramide i shodno tome poradila na hotelijersko-ugostiteljskim kapacitetima domaćeg UFO turizma. Prednosti u odnosu na američki Rozvel su očigledne – odsustvo militarnog šmeka, ali i idilični seoski ambijent istočne Srbije u potpunosti lišen pustinjske atmosfere.

Bilo kako bilo, težina prilike koju je Srbija propustila po pitanju kapitalnog investiranja u rtanjski turizam posebno dolazi do izražaja nakon (kao što rekosmo) pisanja „Telegrafa“ i „Dejli mejla“. Prema ovim britanskim listovima, majansku apokalipsu jedino će preživeti srećnici koji se budu zatekli na, podno ili okolo planine Rtanj. Sudeći prema popunjenim, a s obzirom na okolnosti ipak skromnim kapacitetima hotelijersko-turističkog kompleksa Rtanj, sva je prilika da postoji neverovatan broj prestravljenih parajlija iz čitavog sveta koji su voljni da provere da li je Rtanj zaista drevna vanzemaljska piramida koja će u trenutku smaka sveta obrazovati zaštitni omotač (nešto poput Ujka Semovog raketnog štita), i zaštititi srećnike u zoni njegovog dejstva.

Pitanje svih pitanja je odakle u 21. veku toliko pasioniranih poklonika majanskog proročanstva koji veruju u smak sveta – ne samo u zemlji vidovite Zorke? Odgovori su različiti i istovremeno su vezani za pitoreskne fenomene među kojima valja pomenuti jedan. Reč je o fenomenu globalne kulture straha, u smislu da je strah važan politički resurs javnih vlasti, kao što to tvrdi norveški filozof Laš Svensen. Stoga ne treba da čudi što se iz kulture straha, unutar profane religije tržišnog kapitalizma, vrlo lako sklizne u tamu savremene eshatološke euforije.

Engleski pesnik i esejista Dejvid Herbert Lorens u svojoj „Apokalipsi“ piše da je novozavetna Jovanova Apokalipsa u stvari delo drugorazrednog duha koje opet intenzivno zanosi drugorazredne duhove u svakoj zemlji i svakom stoleću. Zapravo, Lorens je hteo da kaže kako Jovanova Apokalipsa promoviše nasilje pod maskom hrišćanske ljubavi, te da hrišćanstvo tek u „Otkrovenju“ zadobija konture globalne religije moći.

Danas drugorazredna ekonomska situacija svakodnevno proizvodi individualne mikroapokalipse. Šta je gubitak posla u eri masovne nezaposlenosti i ekonomske krize, nego apokalipsa za otpuštenog. Šta je izbacivanje iz potrošačkog raja na margine potklase, nego apokalipsa za do tog momenta strastvenog potrošača. Kada ovome dodamo mišljenje sociologa Todora Kuljića da trenutno svi pojmovi poseduju ekonomski i religijski smisao, stvari donekle postaju jasnije. Prema Kuljiću, u današnjoj robnoj religiji dužnici su grešnici, dok se krivica meri novcem. S druge strane dug, kreditni odnosi i investiciono poverenje regulišu oproštaj grehova, dok žar za ulaganjem krije u sebi nadu spasenja. Na kraju krajeva, tanka je linija između nezaposlenosti i nesigurne uposlenosti kao što je uostalom tanka nit između svakodnevnog egzistencijalnog straha i straha od kataklizmičnog nestanka sveta. Zapravo, najmanje je interesantno holivudsko pitanje tipa da li će postojati život posle blokbasterskog smaka sveta? Pravo pitanje je više u duhu aktuelne ekonomske krize i glasi: postoji li život pre apokalipse? O tome bi valjalo razmišljati nakon predstojećeg smaka sveta. Već tokom narednog vikenda.