Tamo negde sredinom pedesetih godina prošlog veka, Ilaj Činoj napisao je studiju pod nazivom „Automobilski radnici i američki san“.
Poenta priče sastojala se u sledećem. Radnici su se mirili sa svojim nezavidnim društvenim položajem jer su ih samopotcenjivanje i osećaj krivice sprečavali da postave realnije ciljeve nego što je to trka za uspehom po svaku cenu. Individualni uspeh je tu u svojstvu najfunkcionalnijeg elementa u strukturi američkog sna. Tako je neuspeh u trci za uspehom, tj. neuspeh u realizaciji američkog sna, stvorio situaciju u kojoj je radnik verovao da su problemi koji su ga snašli u životu pre svega posledica njegove nesposobnosti da se prilagodi datoj situaciji, a ne rezultat eventualnih sistemskih anomalija.
Problem, razume se, nije u težnji ka uspehu. Problem je kad se borba za uspeh istovremeno tretira kao borba za opstanak i kao epicentar sreće, o čemu je u svoje vreme pisao humanista Bertrand Rasel. Dok pojedini levičari i danas tvrde kako se trka za uspehom (american dream se vremenom proširio na dobar deo globalnog sela) preokrenula u ekonomski darvinizam – motor aktuelne ekonomske krize.
Zato se upravljači i u najrazvijenijim zemljama evrozone ponašaju poput Činojevih automobilskih radnika. U trci za uspehom zanemaruju realne ciljeve pa nije čudo što trenutno razmišljaju o rasparčavanju evropske „Superlige“ na prvu, drugu, a možda i treću ligu. A što je za zemlje poput naše u rangu udarca mokrom čarapom u glavu. Spremali smo se, metaforički rečeno, da zaigramo u prvoj ligi sa Bajernom, Čelsijem i Milanom, a završićemo po svoj prilici u trećoj sa Babelsbergom, Skantorpom i Lumezaneom, odakle konačni domet uzlazne mobilnosti predstavlja druga evropska liga – Duizburg, Milvol i Noćerina. Iz ugla globalne krize i naše lokalne dezintegracije, to na kraju krajeva i ne izgleda tako loše.
Još je Aristotel pisao da ne može biti države bez stvarne nezavisnosti, a da prave nezavisnosti nema bez autarkije koja je opet tesno povezana sa suverenošću. Međutim, autarkija u kontekstu državne samodovoljnosti teško je održiva u današnjem globalizovanom svetu. Država je danas osuđena na kontinuiranu uključenost u tokove međunarodne razmene (ekonomske, kulturne, političke…) Stoga je u takvom jednom umreženom kompleksu mogućnost funkcionisanja zatvorene trgovačke države, o kojoj je mnogo vekova nakon Aristotela pisao nemački filozof Fihte, svedena na nulu. Čak i ukoliko bismo Fihteov pojam proširili na nadnacionalne entitete kao što su EU ili NAFTA. Prema Aristotelu, dakle, ako nema autarkije nema ni državnog suvereniteta. A to nekako i jeste na liniji priče o urušenom suverenitetu današnje države.
Završilo se naime Vestfalsko doba državne neprikosnovenosti i otpočela je era rastopljenog etatizma u kojoj države dobrovoljno prenose suverenitet na nadnacionalne tvorevine. Zapravo, izgleda kako danas jedini pravi suverenitet poseduje Imperija o kojoj Majkl Hard i Antonio Negri govore kao o suverenoj sili koja vlada svetom. Reč je o decentralizovanom i decentralizujućem aparatu vlasti bez fiksnih granica koji progresivno uvlači celokupni globalni prostor u sebe. Unutar takvog prostora predstavnička demokratija i dalje pluta na površini, s tim što nacionalne vlade u sve manjoj meri polažu račune svojim građanima, dok su to u mnogo većoj meri obavezni prema nadnacionalnim institucijama Imperije.
Zato ne treba da čudi bojazan da se demokratiji loše piše u budućnosti. Pogotovo kad protiv nje deluju i tržišne sile, o kojima je nedavno pisao Liberasion. Otuda priča o marketizaciji demokratije odnosno pretvaranju aktivnog građanina u pasivnog potrošača postaje opšte mesto savremene kritike kapitalizma. Zapravo, čini se kako se u svetlu globalne ekonomske krize Linkolnova sažeta definicija demokratije – vladavina naroda posredstvom naroda i za narod, preokrenula u svoju oligarhijsku suprotnost – vladavinu banaka posredstvom bankara i za banke.
Nema zapravo neke velike misterije u tome što bankari Goldman Saksa osvajaju Evropu. To je sasvim u duhu vremena. Nema recimo ničeg iznenađujućeg u tome što je Mario Monti, inače dojučerašnji savetnik pomenute banke i ujedno član Bildeberškog kluba, preko noći postao novi premijer Italije. To samo Imperija uzvraća udarac. Nije bitno ni to što se Bildeberški klub zajedno sa Savetom za međunarodne odnose i Trilateralnom komisijom pominje kao ključna poluga u funkcionisanju svetske vlade iz senke. Nema tu mnogo mesta za teorije zavere. Uostalom, zar može biti ikakve zavere u tome što pomenuti vladari iz senke, daleko od očiju javnosti, medija i televizijskih kamera, izrađuju razvojne planove za čovečanstvo?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
