Inspektor Vinko

Reprize su nešto drugo jer ih možete pratiti na preskok prilikom obavljanja bilo kakvog posla koji vam ostavlja mogućnost da povremeno ipak „zirnete“ u „fabulu radnje“. S druge strane, prava pikanterija je kada slučajno naletite na reprizu serije koju ste odgledali svega jedanput u životu, recimo kada ste imali deset godina, i koje se sećate isključivo u maglovitim fragmentima.

Nešto slično tome dogodilo mi se prošle nedelje, kada sam konačno razumeo ljude koji grčevito iščekuju svaku novu epizodu „Igre prestola“ (serije koju, priznajem, nisam gledao). Ukratko, prepustio sam se svakodnevnom praćenju „Inspektora Vinka“. Naime, sasvim slučajno sam početkom prošle sedmice, beznadežno šaltajući kanale u poslepodnevnim časovima dokolice (negde iza termina za ručak), nabasao na prvi program HTV-a na kojem je upravo kretalo repriziranje pomenute serije. Dovoljno da se, poput strica Alberta iz „Mućki“, cele nedelje prikujem za ekran – u istom poslepodnevnom terminu.

„Inspektora Vinka“ režirao je Krešo Golik, ali je serija, i pored činjenice da se radi o proizvodu Televizije Zagreb i hrvatskom glumačkom ansamblu, zapravo jugoslovenska u pravom smislu te reči. Jer ne radi se samo o periodu snimanja i emitovanja serije, a reč je o 1984. i 1985. godini prošlog veka, kada je radnom čoveku i građaninu, bez obzira na srpsku ili hrvatsku nacionalnost, jugosocijalizam još uvek izgledao kao stabilna konstrukcija nesklona padu. Ono što „Inspektora Vinka“ čini čisto jugoslovenskom serijom jeste upravo njena sadržina garnirana sociološkim portretisanjem društvenih prilika koje su u ono vreme sličile kao jaje jajetu – u rasponu od Triglava do Đevđelije.

Nego, o čemu se u seriji radi? Socijalistički trudbenik Vinko, koga maestralno tumači Ivica Vidović, poreski je inspektor koji radi u opštini i skupa sa ženom i dvoje male dece preživljava kao podstanar u skučenom potkrovlju. Taj se vrli čovek iz epizode u epizodu suočava sa dubokim pukotinama u samoupravnom sistemu – od socijalističkih bogatuna u ruhu direktora pitoresknih OURA do korumpiranih službenika i nepoštenih birokrata unutar različitih nivoa državne uprave. Vinko, koji marljivo obavlja svoje radne zadatke smatrajući da će ga društvo jednog dana sasvim sigurno nagraditi za primeran rad, veruje da su pojave poput laktanja, nepoštenja i nepotizma slučajne devijacije prolaznog karaktera – nipošto sistematski obrasci društvenog ponašanja koji će, tridesetak godina kasnije, postati normalna stvar u ex Yu bantustanima.

Vinko je tip pošten do bola, a takvi su obično slepi za nepoštenje onih kojima naivno veruju. Takav je uostalom i Borivoje Šurdilović u „Vrućem vetru“ pa se nameće zaključak kako je Vinko zapravo melodramatična nadgradnja Šurde. Uostalom, i u beogradskom „Vrućem vetru“ 1980. i u zagrebačkom „Inspektoru Vinku“ 1985, reflektuju se istovetni problemi s kojima se suočavao ondašnji jugoslovenski radni čovek i građanin.

Dobro, ali čemu onda neproduktivno trošenje hartije na bajate serije iz 80-ih kada Jugoslavije odavno nema, pomisliće poštovani čitalac ovog teksta. U prvom redu povlačenju dijahronijskih paralela. Naime, teza autora ovih redova je da negativne tendencije iz 80-ih nisu predstavljale lakmus papir događaja koji će dovesti do raspada Jugoslavije već upravo suprotno – nagoveštaj onoga što se upravo dešava u današnjim poluzavisnim državicama nastalih na razvalinama jugosocijalizma. Sad, neko će verovatno kazati kako Jugoslavija nije ni imala šanse pored naivčina kao što su Vinko i Šurda, ali je teza pisca ovog teksta ponovo suprotna – Jugoslavija bi verovatno opstala da je bilo više poštenjačina poput ove dvojice, pogotovo među društveno-političkim radnicima iz gornjih republičkih ešalona. A to bi verovatno značilo da bismo bili pošteđeni aktuelnog životarenja unutar zapadnobalkanskih rezervata u kojima se nepoštenje, laktanje i darvinistička trka za profitom proglašavaju vrhunskim vrednostima.