Podne je, a Diogen zvani Pas, svećom traži čoveka po atinskom trgu. Već je prepešačio boga oca kilometara, ali mu potraga očigledno ne ide kako treba. „Pas mu… ne možeš naći čovjeka u ovolikoj masi, pa da si sam Zevs!“, žesti se Diogen, nekako više za sebe.
Za to vreme kraj njega promiču ljudi: zanatlije, žene, meteci, deca, starci, po neko oruđe koje govori… Međutim, nigde ni traga od čoveka. Kako sad to? I otkuda se tako nešto uopšte može zamisliti? Zar svaki pojedinac nije istovremeno i čovek?
E pa nije. Pojam „čovek“ je prvenstveno moralna a ne biološka kategorija – za razliku od „pojedinca“ koji je moralno ambivalentan pojam jer se pre svega odnosi na kategoriju uboge jedinke – koja još uvek nije transformisana u čoveka. (Aristotelov „zoon politikon“ je nešto između krajnosti – u štulićevskom smislu dabogme.)
Bilo kako bilo, eto razloga da nešto manje od dve i po hiljada godina kasnije u našoj kolumni ugostimo filozofskog ekscentrika i priupitamo ga koga bi danas on (Diogen iz Sinope) tražio šterikom po belome danu usred napredne Srbije?
„Skutodržice“, odgovara ko iz topa čovek koji je gotovo ceo svoj vek proveo u buretu.
„Ali, uvaženi Diogene, njih ima ko brisanog prostora u Deliblatskoj peščari“, bunimo se pomalo zatečeni. „Čemu onda uopšte tragati za takvima i to usred bela dana i još uz pomoć sveće?“
„Baš zbog toga što ih posvuda ima i što, bestraga im glava, neprestano menjaju formu prelazeći iz jednog oblika u drugi“, odgovara filozof recentno. „Objasniću vam to na jednom botaničkom primeru. Pretpostavljam da znate šta je bršljan?“
„Zimzelena biljka – puzavica“.
„Lepo. A sada zamislite ljudsko biće koje funkcioniše poput bršljana.“
„?“
„Pretpostavimo sada da takvog jednog stvora krenete da tražite svećom u po bela dana. Niste prešli ni par koraka a on se već transformisao u čankolisca. Krenete da ganjate čankolisca a ovaj se premetnuo u povijušu. Potrčite za povijušom kad tamo podrepaš. Vosak sveće se već prilično istanjio a namesto podrepaša kraj vas promiče beskičmenjak odnosno beskralježnjak. Palite novu šteriku kad ono nigde beskralježnjaka već samo položare, ulizice i poltroni.“
„Dobro i u čemu je štos?“
„Štos je u tome što ne tragate za čovekom koga ionako nema, niti za pojedincem koji nije bitan, već tragate za trenutkom metamorfoze. Momentom u kojem (ne)iskvareni pojedinac prelazi u status skutodržice. Meni to, da budem sasvim iskren, još uvek nije pošlo za svećom.“
„Ima li to kakve veze sa modernim zanimanjem „preletača?“
„Sigurno da ima. Preletač u izvesnom smislu predstavlja nešto mnogo više od obične paradigme. Osim toga on iz partije u partiju neretko preleće zarad lične koristi, te je sasvim očekivano da se mora ponašati po principu većeg katolika od pape, što automatski povlači propusnicu za ulazak u šareni svet skutodržica. Ipak, budimo krajnje pošteni – ne radi se samo o preletačima. Beskičmenjaštvo se poput epidemije proteže celom dužinom društvene piramide.“
„Aha, mislite na povijanje pred MMF-om, liderima, šefom, poslovođama…?“
„Tako nekako“.
„I još samo jedno pitanje na kraju. Da li skutodržica iliti poltron, jednom rečju bršljan, razmišlja vlastitom glavom?“
„Ni slučajno! Ali to i jeste problem budući da upravo sloboda misli predstavlja jemsvto društvenog blagostanja“.
„Znači mrka kapa, što bi rekao Frenk Zapa?“
„Mrka“.
„Hvala i prijatan let nazad u Antiku“.
„Sto kalo“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
