Intuicija

 Tako, prema Avgustinovom mišljenju, prošlost zapravo predstavlja sadašnjost-prošlost, odnosno sećanje. Budućnost je sadašnjost-budućnost, to jest nada. Dok je sadašnjost u stvari sadašnjost-sadašnjost iliti intuicija. Ispada prema tome da je intuicija u neku ruku modus vivendi za sve koji žive u Avgustinovoj „nepostojećoj“ sadašnjosti. Neka vrsta „instrumenta“ za merenje razdaljine između sećanja i nade u realnom vremenu i u cilju razumevanja aktuelnog trenutka. Ovo sa razumevanjem aktuelnih društvenih pojava nedvosmisleno podseća na sociologiju Maksa Vebera, ali bez brige, nećemo o tome ovoga puta. Na dnevnom je redu neposredno doživljavanje stvarnosti. Otkrivenje koje se po Geteu razvija iz čovekove duše. Rečju, intuicija.

Zvezda je izgubila od Radničkog na Čairu, te nam intuicija govori da će Partizan ponovo osvojiti titulu. Dobro, ovo je lakši oblik intuitivnog napora, zato brzo prelazimo na malo teže i značajnije oblike. Recimo, Severna Koreja preti Ujka Semu nuklearnim raketama. Svako ko je pre otprilike pola godine okrznuo pogledom novinsku fotografiju na kojoj mlađani vođa Kim Džong Un, unuk „velikog vođe“ Kim Il Sunga i sin „dragog vođe“ Kim Džon Ila, čeličnim pogledom prati vojnu vežbu u društvu najviših vojnih glavešina, mogao je intuitivno naslutiti kako se prilično ozbiljna nevolja približava stanovnicima globalnog sela. Pesimisti su brže bolje istrčali pred rudu intuitivno mirišući postnuklearni pejzaž iz filma Nikolasa Mejera „Dan posle“. Interesantna je koincidencija da je aktuelni severnokorejski vođa Kim Džong Un rođen upravo 1983. godine, kada je Mejerov film (postnuklearni podžanr), ugledao svetlo dana. S druge strane, optimisti intuitivno predosećaju da je novo kinesko rukovodstvo na čelu sa Si Đinpingom kadro da amortizuje severnokorejski fanatizam zasnovan na ideologiji Đuče. (O osnovnim postavkama ideologije Đuče videti u: Kim Il Sung, „Pojačajmo još više narodnu vlast“, Beograd, 1978.) Svojevremeno je Momir Bulatović, nekadašnji premijer krnje Jugoslavije, pitao jednog kineskog zvaničnika zbog čega Kina nije ništa uradila da spreči bombardovanje SRJ, a ovaj mu odgovorio u stilu da smo im mi suviše daleko, ali da zato Amerika nikada neće bombardovati Severnu Koreju, koja im je blizu. Intuicija nam i bez čitanja određenih pasusa iz knjige „Ološ ekonomija“ Lorete Napoleoni govori kako postoji polutajna, a u suštini čvrsta i pomalo providna ekonomska veza između Kine i SAD. U takvoj privrednoj kohabitaciji nekako logično ispada da svaka od pomenutih sila i te kako poštuje kvadratne kilometre geopolitičkog dvorišta one druge. Take it easy, za svaki slučaj.

Intuicija nam nadalje veli kako novi papa Francisko (Franjo) Prvi neće delovati poput svojih prethodnika. Ako ništa drugo, Latinoamerikanac je – Argentinac, ne nosi „pradu“, borac je protov siromaštva, navijač je fudbalskog kluba San Lorenco, voli da čita Borhesa i Dostojevskog, protivi se raskošnom životu crkvenih velikodostojnika, prvi je jezuita koji je postao papa i koji je papsko ime izabrao iz poštovanja prema Svetom Franji – siromašku koji je po legendi umeo da razgovara sa ševama. Jednom prilikom je Vilijam Okamski poručio papi Jovanu XXII, istom onom koji ga je (pored Marsilija Padovanskog) izopštio iz crkve, da se umesto što od jutra do večeri leškari na plišu i draguljima ugleda na pravi hrišćanski život Franje Asiškog. Horhe Mario Bergoljo, odnosno papa Franjo (Francisko) Prvi, ne samo da (po svemu sudeći) nije ljubitelj raskoši nego je, izgleda, poprilično na strani socijalne pravde. Intuicija poručuje nomen est omen (ime je znak). Ako kojim slučajem intuicija trenutno usmerava našu pažnju na globalnu oseku socijalne pravde, kao što nam šalje znake u vezi lokalne rekonstrukcije vlade, onda je, moglo bi se reći, sa našom intuicijom sve u redu. Važno je učestvovati, što bi rekao Pjer de Kuberten.