Invazija botova

Hoću da kažem kako se u rečenim primerima više radi o nepisanom pravilu, trendu ako hoćete, a daleko manje o slučajnostima ili stereotipima. Slično je i sa percepcijom političara. Da li ste recimo videli političara bez fakultetske diplome? Dobro, može biti da jeste ponekog aparatčika iz donjih ešalona, ali visoko pozicioniranog funkcionera svakako niste. Ili možda slučajno jeste, ali dok ste se još uvek iščuđavali nad tim retkim otkrićem, dotični je već stigao da diplomira ili čak doktorira.

Okej, pomisliće sada neko, ali čemu sva ta nesuvisla poređenja? Kakve veze imaju zlatne brazletne i ručni časovnici sa univerzitetskim diplomama? Harmonikašu nije potrebna narukvica da bi rastezao dugmetaru – zar ne? Kao što televizijskom voditelju nije neophodan sat koji se vidi sa Meseca kako bi vodio emisiju. Ali zato političaru treba diploma (nije bitno kojeg fakulteta) da bi se profesionalno bavio političkim zanatom. Doduše, i to je tek delimično tačno budući da je diploma samo neophodan ali ne i dovoljan uslov napredovanja unutar partijske hijerarhije. (Zlatna narukvica nije dovoljan uslov da bi harmonikaš rastezao „dalape“, ali je svakako neophodan deo scenskog nastupa.)

Poenta je u sledećem. Političar može imati i harvardsko svedočanstvo, ali da bi dospeo do nivoa stranačkog prvaka, on mora preći određen broj stepenika unutar partijske nomenklature. Slično novinaru koji mora početi od pijačnog barometra da bi uopšte došao u situaciju da realizuje san o dužnosti glavnog i odgovornog urednika. Sad, ukoliko ste kojim slučajem partijski junoša otvoren za izazove, postoji široka lepeza gušterskih poslova koje morate prihvatiti ukoliko želite dugouzlazni avanz. Na prvom mestu obratite pažnju na ikonične partijske delatnosti – lepljenje stranačkih plakata i struganje suparničkih postera. Uzgred, jako zahvalni poslovi naročito ako imate nokte poput Paka de Lusije. Takođe je bitno da pored čelične volje za napredovanjem posedujete i zavidnu kondiciju koja će vam koristiti prilikom višečasovnog bdenja nad stranačkim štandovima i deljenja propagandnog materijala (ne)srećnim prolaznicima.

I tek nakon toga, kada (ako) uspešno savladate navedene i ostale nivoe, možete računati na eventualno unapređenje – najpre u čin kafe kuvala u nekom mesnom odboru, a potom i u čin glavnog fotokopiranta efemernih stranačkih dokumenata. Najinteresantnije od svega jeste što vam ne treba ni trunka mašte kako biste zamisliti bilo kojeg današnjeg funkcionera iz bilo koje političke stranke kako prelazi rečene nivoe partijske inicijacije. Pokušajte da zamislite Vučića i Pajtića kako lepe odnosno stružu partijske plakate, pa ćete ubrzo shvatiti kako vam čak nije potrebno ni da ih zamišljate kako to čine u partijsko-tinejdžerskom uzrastu.

Nego, pojavio se poslednjih godina jedan poslić kao poručen za partijske junoše željne sitnog džeparca i krupnog avanzovanja. Reč je o fenomenu „botovanja“, to jest udarničkog pisanja komentara unutar sajber prostora sa posebnim osvrtom na veličanje lika i dela stranačkih prvaka. Recimo, lider javno izrekne nešto u stilu kako će Srbiji biti bolje za otprilike 99 godina, a armija stranačkih „botova“ momentalno krene da piše afirmativne komentare u stilu: „Tako brzo – bravo!“. Ili: „Oni prethodni su tvrdili da će nam svanuti tek za 100 godina, no očigledno nisu računali s vašom brzinom u rešavanju nasleđenih problema“, itd.

Ono što ne valja u celoj ovoj priči jeste to što invazija botova kao trend otvara mogućnost relativizovanja kritike u smislu da se svaki internet komentar ili telefonsko uključenje u TV emisiju automatski kvalifikuje kao realizacija partijske direktive od strane stranačkog bota. Pazite, već živimo u atmosferi povišene paranoje gde se svaka iole nezavisnija kritika vlasti odnosno opozicije tretira kao proizvod pripadnosti jednom ili drugom taboru. Tendencija pobrkanih šerpi izgleda još uvek teče.