IZ KORNERA

Međutim, šta to vredi kada se u Srbiji malo toga zna i o samom liberalizmu, a kamoli o tamo nekom neoliberalizmu. Španska sela jednom rečju, te je otuda sasvim razumljivo što se o prvom (naročito drugom) isključivo debatuje u zatvorenim intelektualnim krugovima – na gotovo ezoteričan način. Jer kakve veze može imati tamo neka neoliberalna teorija (ili ideologija) sa realnim životom – zapitaće se pragmatični žitelj Tranzilenda nakon što ga sabajle priupitate o elementarnim postulatima neoliberalizma. „Neoliberalizam, neotitoizam, neoplatonizam – sve ti je to isto, majstore. A sad oprosti, žurim na Biro.“

Za razliku od recimo Hrvata, koji su unutar vlastitog medijskog prostora odavno vaspostavili kritički odnos prema neoliberalizmu – u Srbiji se ovom fenomenu malo posvećuje pažnje. Poneka stidljiva kritika uvijena u oblandu šeretske opaske gotovo je jedini „kritički“ opus ovdašnjeg analitičarskog genija koji obitava po raznoraznim talk show emisijama. Da nevolja bude veća, i ta slabašna kritika je najčešće upućena liberalnom kapitalizmu, koji sa neoliberalizmom ima sličnosti koliko i leva ruka sa desnom nogom. Naime, bazični liberalizam obuhvata kako levu tako i desnu struju unutar sopstvenog ideološkog atara – socijalni liberalizam, ali i „neoliberalni neokonzervatizam“. Istorijsko klatno se još od 80-ih godina prošlog veka pomerilo na stranu neoliberala, koji su ovaj naziv skovali u nameri da se distanciraju od socijalliberala. Ubrzo se, međutim, dogodila strastvena romansa između neoliberala i neokonzervativaca, iz koje se zatim rodilo himerično detence sazdano od liberalnih i konzervativnih osobina. No, kao i svaka himera, i ova je u suštini šizofrena – budući da masi nameće divlji kapitalizam, a eliti neku vrstu samoupravnog socijalizma.

Škole, bolnice, železnice, zatvore… sve to treba privatizovati (možda čak i vodu i vazduh) i u bukvalnom smislu prepustiti zakonima tržišta. Socijalna davanja obavezno iskoreniti, a građane pretvoriti u poslušno stado egoista koji se uzajamno istrebljuju (zdrava konkurencija), ne bi li se na koncu neki od njih – najsnažniji i najsposobniji (obaška najlukaviji) uzverao uz hijerarhijske lestve – do vrha. Neoliberalizmu nije potrebna prosvećena masa te mu stoga nisu po volji mislioci poput, već pomenutog, Džona Stjuarta Mila. Ovaj utilitarista i socijalliberal predano je razmišljao o tome na koji način pomiriti slobodu prosvećenih građana sa merama državne intervencije izvan tržišta. Mil je drugim rečima smatrao da je demokratskom kapitalizmu potrebno prosvećeno stanovništvo, a da bi stanovništvo bilo prosvećeno neophodno je obrazovanje koje mora biti obavezno. Obavezno obrazovanje treba da bude besplatno, a to je jedino izvodljivo uz pomoć državne intervencije. Dodajmo ovome i da kvalitetno obrazovanje zavisi od kvalitetnih i renomiranih prosvetnih radnika, što se ne postiže neoliberalnim merama umanjivanja njihovih ionako skromnih zarada za cirka deset odsto. Kao što se ne postiže ni planom reorganizacije prosvete u pravcu marginalizovanja opšteobrazovnih predmeta (sociologija, filozofija) u srednjim stručnim školama – čime se teži stvaranju jednodimenzionalnih kadrova bez elementarne širine.

Na kraju, što se javnog sektora tiče, nikako ne može biti isto časno profesorsko nameštenje i izmišljeno radno mesto partijskog savetnika za kobajagi tamo nešto. Zato, ne deset odsto manje od plate prosvetnim radnicima, već upravo suprotno – minimum isto toliko procenata više. Zauvar je.