Izborni "dosije iks"

P { margin-bottom: 0.21cm; }

U čemu je onda kvaka? U precenjivanju vlastitih anticipatorskih kapaciteta, ili u gaženju sopstvenih (pred)predizbornih obećanja? Čini se ni u jednom ni u drugom. Naime, sasvim je normalno da se lider stranke koja se bori za vlast pojavljuje u javnosti svakoga dana po više puta (emisija uživo, repriza emisije uživo, snimak prisnog susreta sa rajom, predizborni spot) – kao što je sasvim prirodno da ovdašnji politički radnik danas govori jedno, a sutra nešto sasvim drugo. To vam je naprosto aksiom – a ljudi obično vole aksiome, iako nisu sigurni šta oni znače.

Ovde je, međutim, kvaka u sledećem. Vučić se u medijima pojavljuje u istoj meri kao i ranije, možda čak i u manjoj, ali efekat njegovog neprestanog boravka na malim ekranima pojačavaju skupoceni stranački spotovi.

U lepršavoj predizbornoj praksi to otprilike ovako izgleda. Vučić gostuje u televizijskom studiju (uživo), i frtalj sata bez prekida govori o vlastitim postignućima, zatim desetak minuta kritikuje prethodnu vlast, potom odgovara na pitanja voditelja ali tako da neuvežbani gledalac teško uspeva da poveže ponuđene odgovore sa postavljenim pitanjima, zatim sledi petominutni patriotski blok: „nas ne sme niko da ponižava“ koji se završava zen-budističkim mantrama o političkoj energiji, stranim investicijama, masovnom zapošljavanju (stezanje kaiša se začudo ne spominje), da bi voditelj u jednom trenutku, jedva došavši do reči, nekako izboksovao reklame. Kad ono, umesto spota za domaće pivo ili hibridno semenje, Vučićevo spotovsko obraćanje narodu, nakon čega se propagandni šou nastavlja sekvencom u kojoj ga „nezavisni kandidati“ (sa NJegove liste), glorifikuju kao nikog svoga, da bi nakon te kolektivne apoteoze usledio brzi povratak u studio i švenk na Vučića koji u zaletu protestantske etike i duha kapitalizma pripoveda o vlastitom radnom danu koji se sastoji iz tri radna dana ovdašnjeg običnog smrtnika…

Dobro de, postoji i daljinski upravljač – opominje me, u vidu glasa napredne savesti, poštovalac NJegovog lika i dela. Ok, prihvatam ovaj očigledno dobronamerni savet, uzimam daljinski u ruke, bacam se poput leoparda na sledeći televizijski kanal kad tamo – spot u kojem nas Bule podseća da smo „narod pobednika“ (tako se inače na naprednom jeziku nazivaju gubitnici tranzicije), i da obavezno glasamo za NJega! (Ne Buleta, već Vučića). Eto zbog čega nam se, između ostalog, pričinjava da aktuelni tehnički premijer tehničke vlade, tehničke Srbije, neprestano obitava u etru. Mada je NJega tamo zapravo sve manje.

A sada reč-dve o Vučićevoj izbornoj taktici. Sigurno ste primetili kako „vođa naprednjaka“ (omiljena sintagma političkih analitičara) stalno potencira kako će najverovatnije izgubiti aprilske izbore. Nesumnjivo je reč o taktici suprotnoj onoj „sigurno pobeđujem“ strategiji koja je Tadića izgurala sa vlasti pravo u ambis neorganizovane opozicije. Mnogi su tada rezonovali u stilu „što bezveze da habam đonove do glasačke kutije, kada ovaj sigurno pobeđuje“. I zaista, u novinama je lepo pisalo da Tadić sigurno pobeđuje.

Vučić se na greškama drugih uči, te stoga koristi obrnutu taktiku. Uteruje strah u kosti idolopoklonicima uporno ponavljajući luzersku mantru o mogućem izbornom porazu. Sve naravno u cilju da kod prosečnog idolopoklonika izazove sledeće rezonovanje: „Ma glasaću ako treba i tri puta samo da Vučić pobedi“. Lukav plan, što bi rekao onaj Englez – Boldrik.

S druge strane, čudne se (gotovo natprirodne) stvari dešavaju u vreme izborne kampanje. Da li ste na primer upoznali nekoga ili bar razgovarali s nekim ko je voljan da udeli glas „naprednjacima“? Siguran sam da niste. Nisam ni ja. Čak redovno nalećem na razočarane tipove koji bi da uskrate glas „naprednjacima“. Pa ipak, većina nas predoseća kako će „naprednjaci“ preskočiti famozni (apsolutistički) cenzus od 50 odsto. Kako? Blagodareći volji duhova – glasača, ili nečemu drugom? Eto, dakle, autentičnog Dosijea X ovih naših aprilskih izbora?