Izlazak iz minusa

A tu je i njegov manje poetičan – više paničan dodatak: kidaj na vreme. Otrči tamo gde snežni nanosi imaju tretman mitske predstave. Gde se led isključivo viđa u frižiderima i čašama viskija. Gde upekla zvezda ne poznaje deficit ultravioletnih zraka. Ukratko, briši tamo gde cveta limun žut i ne okreći se.

Međutim, šipak. Postoji jedna sitnica, bolje reći rupetina u scenariju, koja prkosi hedonistički orijentisanom razumu. To je plitak džep. Bolest od koje pati najveći deo našeg populusa. Jer ko danas u Srbiji može sebi da priušti neko egzotično putovanje koje pride obuhvata i preletanje bare? Tako nešto nije bilo moguće ni za vreme samoupravnog socijalizma. Izuzmemo li lokalnu egzotiku švercerskih tura do Trsta, Sofije i Istanbula. Brine međutim što je procenat onih koji su u to vreme mogli priuštiti pomenutu mesečnu ekskurziju veći od procenta onih koji danas mogu da priušte mesečni obilazak pedesetak kilometara udaljene rodbine. Zaključak o katastrofalnom materijalnom standardu nameće se zato sam od sebe. Primeri iz turizma ga neznatno podupiru.

Uzmimo kao primer Maldive. Prekrasno ostrvlje jugozapadno od Indije. Kao što se možda (ne) zna ekolozi predviđaju da će se ono u ne tako dalekoj budućnosti naći ispod površine mora. Globalno zagrevanje, otapanje glečera, cunamiji i maksimalna nadmorska visina koja na Maldivima iznosi jedva dva i po metra, čine takvu pretpostavku realnom. A to, s druge strane, definitivno potkopava nadu devedeset devet procenata nas običnih smrtnika da ćemo ikada okusiti deo maldivske egzotike. Što se ne bi moglo reći za jedan odsto ovdašnjih džetsetera – političkih, privrednih i estradnih, koji do Maldiva skoknu kad god im kupaće gaće postanu previše suve.

Zaključak o visokom stepenu društvene nejednakosti iskrsava sam od sebe. S jedne strane uska elita koja uživa i živi, s druge strane široka masa koja životari i preživljava. I mada se nalaze na suprotnim socijalnim stranama, elita i masa nisu u neprijateljstvu. Čak se može se reći da se uzajamno dopunjuju. Primer. Estradni umetnik po cigu-ligu sistemu osvaja narodnu masu. Masa besomučno konzumira njegove pesmuljke i na taj način beži od stvarnosti. Stvarnost je inače kontaminirana iracionalnim potezima političko-privredne elite, dok loš materijalni standard opstaje kao kolateralna šteta takvog delanja. No, kao što estradni umetnik osvaja narodnu masu zaraznim hitićima, slično je i političar pridobija šarenim lažama. Nije stoga strana situacija u kojoj raja na opakom minusu ćuti, lopata i sluša muzičke hitove dok se estradni Raja i političko-privredni Gaja izležavaju na egzotičnim ostrvima.

Praktični um nam zato poručuje: ako ne možeš da ih pobediš ti im se pridruži. Zato se dok napolju sneži – za televizor veži. Sve dok i toj jeftinoj narodnoj zabavi, usled potrošenih kilovata i pomanjkanja uglja, ne dođe glave restrikcija struje. Do tog trenutka je međutim svakome od nas dozvoljeno da se na krilcima mašte transponuje gde god poželi. Potrebno je samo okrenuti odgovarajući kanal sa obiljem egzotične flore. Ako se uz to još i zapeva (i za pojas zadene), na konju smo.

Pri tom nam je na raspolaganju bogat repertoar egzotičnih pesmica. Možemo tako poput Draga Mlinareca zapevati „Karakas“: „Amigo zaboravi brige, reci manjana / one su daleko s druge strane oceana / i Evropa je daleko, tamo još sniježi / a ovdje na krilima ljeta od briga se uspješno bježi“. Tu sve naprosto vrca od egzotike. I to na minus šesnaest. Poenta je međutim u poetskoj zameni perspektiva. Fizički smo okovani ledom dok se zapravo mentalno nalazimo u toploj južnoameričkoj regiji. Zar to onda nije pozicija u kojoj bekstvo od terora svakodnevice zadobija potpuniji sjaj?

Ako ništa drugo „trudimo se znanstveno da propadnemo barem dostojanstveno“ kako kaže Balašević u „Sve je otišlo u Honduras“. I pazite sad, ako simboličkim ukrštanjem Mlinareca i Balaševića, te njihovih pomenutih pesmica, kojim slučajem naletimo na jednu u poetskom smislu hibridnu, ali u društvenom kontekstu poznatu činjenicu da je sve otišlo u Karakas, bolje se zapitajmo koliko sve to zapravo ima veze sa Hamletovskom dilemom šta nakon potencijalnog izlaska iz minusa?