Jabuka i šargarepe

S druge strane, ljudi u Srbiji, koje „Velika jabuka“ tradicionalno izaziva da je halapljivo zagrizu, radije maštaju o Menhetnu iz filmova Vudija Alena. No to nikako ne znači da se i u tim utopijskim dimenzijama bogatuna ne javljaju izvesni društveno-ekonomski problemi. Na primer, fiskalna kriza krajem 60-ih i početkom 70-ih godina prošlog veka. Deindustrijalizacija beše uzdrmala privrednu osnovicu „Velike jabuke“ dok je ubrzano širenje predgrađa povratno pauperizovalo njene centralne delove. Njujork, koji se godinama unazad zaduživao preko mere, odjednom je osetio rasap između prihoda i rashoda u budžetu – što naravno nije omekšalo srca dobrih starih bankara koji su nimalo sentimentalno gurnuli „jabuku“ u bankrot. U redu, ali čemu ova bajata priča – zapitaće se čitalac ovih redova? Ima li to ikakve veze sa današnjim zbivanjima u Srbiji? Možda i ima.

Naime, rešenja za okončanje njujorške fiskalne krize podrazumevala su (počevši od polovine 70-ih) zamrzavanje plata odnosno smanjenje broja zaposlenih u javnom sektoru i društvenim uslugama. Zar ove bajate mere ne nalikuju bolnim reformama koje odavno najavljuje Vlada Srbije? S tim što se ovde najavljuje i umanjenje penzija i to za nekih dvadesetak procenata. Desilo se to u danu kada su Brazil i Holandija podelili megdan za treće mundijalsko mesto, a vlada rešila da stavi tačku na Zakon o radu.

Prvi čovek vlade (u daljem tekstu PČV) potvrdio je da se penzije ipak neće smanjivati za 20 odsto, što je oduševilo ljude iz PUPS-a, koji nisu krili zadovoljstvo zbog humanog PČV-ovog gesta. Pa ukoliko se neko iz opozicije i naoružao mišlju da se tu jedino radi o vešto plasiranim šargarepama (kao vlada najavi retoričko smanjenje penzija za 20-30 odsto a onda se pojavi premijer i kaže da će one biti smanjene za samo 10 odsto – nakon čega obavezno usledi narodno veselje i ovacije), morao je biti razoružan nakon Vulinovih glorifikacija novog zakona o radu. Elem, samo tri ili četiri (možda pet) dana pre „groznice subotnje večeri“ ministar rada je izjavio nešto u stilu kako novi zakon o radu, između ostalog, obavezuje poslodavca da umesto neisplaćene zarade ponudi zaposlenom menicu, što bi u prevodu značilo da se po novom zakonu radnik preobražava u ponosnog vlasnika vrednosnog papirića umesto u neprikosnovenog posednika šušteće ili zvečeće monete.

Uostalom, slično je u vreme njujorške fiskalne krize predlagano opštinskim sindikatima, od kojih je zahtevano da svoje penzione fondove investiraju u gradske obveznice. Prema sociologu Dejvidu Harviju („Kratka istorija neoliberalizma“), radilo se o uvredljivom ultimatumu upućenom sindikatima „Velike jabuke“, što bi se donekle moglo reći i o strategiji „zapošljavanja ljudi pred penzijom“ o kojoj s ponosom govori ministar rada Vulin. Naoko, radi se o sjajnoj tekovini novog zakona o radu koji omogućava ovdašnjem radniku da nakon recimo trideset godina rada u preduzeću koje više ne postoji jer je razoreno u procesu burazerske privatizacije, još malčice poradi – umesto da uživa u penziji dostojnoj čoveka. Nevolja je jedino u tome što se starosna granica za odlazak u penziju neprestano pomera, tako da izgleda kako država u stvari želi što manji procenat penzionera na svojim jaslama. A to onda znači da ministar rada sve vreme ispaljuje šargarepe kojima je po svemu sudeći obilato snabdeven i novi Zakon o radu.