Jesen ćutljivog bunta

Možda je reč o pesničkoj seti zbog prohujalog leta i nadolazeće zime? Možda se radi o tome da prelazni period jeseni (uokviren maglama i kišama) neminovno gura poetu u kreativni splin? U svakom slučaju, situacija biva komplikovanija kada se pesnička melanholija ukrsti sa jesenjim revolucionarnim sentimentima – prilično sangviničnim na prvi pogled.

Ukoliko jesen radničkog nezadovoljstva ne zvuči dovoljno poetično, kao naslov Jesenjinove pesme na primer, onda po sličnoj analogiji ni radnički bunt ne može imati veze sa poezijom. Istina je međutim da nezadovoljstvo radnika i melanholična jesen često idu ruku pod ruku, otprilike kao dvoje zaljubljenih tetreba. Pa ko u tome ne vidi bar zrnce poezije, taj neće razumeti zbog čega sindikati uporno lociraju jednu tako nepoetičnu pojavu kao što je bunt u takvo jedno poetično doba kao što je jesen?

Godinama unazad, redovno tokom prvomajskih roštiljanja po planinama i gorama Srbije, sindikalni aktivisti potpaljuju dugački fitilj organizovanog bunta koji bi prema nezvaničnom planu i programu trebalo da zavarniči odmah nakon letnjih ferija (tokom meseca septembra), da bi se plamen radničkog nezadovoljstva definitivno rasplamsao tokom revolucionarnog oktobra. Godinama unazad, međutim, tog plamena ili nije bilo (palidrvca za potpalu fitilja bila su vlažna) ili je on (plamen) bio toliko slabašan da je uspevao da obasja tek po koju socijalnu “krivinu na Drini”.

Ovogodišnja novina sastoji se u tome što jesenji radnički bunt nije ozbiljnije ni razmatran. Prvo izbori, a onda i rok od stotinu dana za razgibavanje nove vlade sasekli su u korenu bilo kakav oblik anticipacije radničkog organizovanja. Ruku na srce u jednom trenutku je izgledalo kako će se situacija preokrenuti, te da će se premijerna “projekcija” jeseni radničkog nezadovoljstva ipak održati u “kinu Prvi maj”. I to ne zbog najveće stope nezaposlenosti u Evropi kako bi praktični um govorio, već zbog (verovali ili ne) nestašice zejtina. Ipak, kao što to obično biva u niskobudžetnim akcionim filmovima, jestivo ulje se u poslednjem trenutku, (doduše dosta skuplje nego pre misterioznog nestanka), pojavilo u radnjama i amortizovalo gnev očajnih potrošača. Ovi su malo očajavali, malo više psovali, malo manje skidali paučinu sa zarđalih kuka i motika, ali su na kraju jedino uspeli da operacionalizuju davnašnje zapažanje mudrog Kahlila Gibrana: “Većina nas lebdi između ćutljivog bunta i brbljive pokornosti.”

Promena paradigme od radnika do potrošača, odnosno od građanina do potrošača pojačava efekat Gibranovog zapažanja. Na primer, u vreme cvetanja radničke klase otprilike do pada Berlinskog zida proleter je pripadao kategoriji brbljivog buntovnika. Onda je na talasu političke korektnosti radnik terminološki transponovan u zaposlenog, dok je pojam klase opterećene ideološkim bremenom postepeno izbacivan iz naučnog novogovora. Radnik je, dakle, postao zaposleni građanin da bi ga tržišne sile ubrzo preobrazile u potrošača-građanina. Ukratko, ništa ne ostade od brbljivog buntovnika. Rastavimo li, međutim, gorepomenutu Gibranovu formulaciju dobićemo dvojac bez kormilara: zaposlenog građanina koji je brbljivo pokoran i potrošača-građanina koji je ćutljivo buntovan.

A pošto većina nas lebdi između te dve krajnosti, mogli bismo zaključiti kako je preovlađujuća karakteristika današnjeg zaposlenog građanina-potrošača upravo ćutljiva pokornost. Poetskim rečnikom kazano: „Gore u nama je bujica reči, dole u nama je jesenji strah” (EKV). Jedni je nazivaju apatijom, drugi konformizmom na kvadrat?

Ali, zar upravo junak naših dana, Feliks Baumgartner, nije tokom uzletanja bio brbljivo pokoran u komunikaciji sa Džoom Kitindžerom – svojim mentorom? I zar mu se na kraju krajeva ne bi mogla pripisati buntovna ćutljivost dok je junački propadao u četrdeset kilometara dubok ambis?