Jesi li ti muzičar?

U stvari, sama činjenica da je taj nesvakidašnji primerak ljudskog roda okružen plejadom trudbenika pod šlemovima, dok on jedini pozira gologlav, govori da je taj čovek zaista neobičan – što on u neku ruku i jeste. Jer to je glavom i cvikerima premijer.

Odmah do premijera, skočanjen od studenog vetra koji na gornjim stratumima nedovršenih beogradskih višespratnica nalikuje onom sa Himalaja, stoji nekakav mali koji mu cvokoćući govori nešto u uvo.

„Ali gos’n šefe, nismo stigli. Nije bilo trika da Kulu A sazidamo do kraja 2016, kao što ste Vi obećavali još 2014.“

„Onda terajte do 2018. Ja sam se ionako uspentrao ovde kako bih pričao o Jankoviću i Jeremiću – potencijalnim predsedničkim kandidatima“.

„He, he, Džej – Džej“, duhovito zaključi mali, a zatim se obojica nesputano zakikotaše.

„Mali moj dečače, nikada nemoj krasti šefu ulogu vrhunskog zabavljača javnog mnjenja. Upamti, nikada. A sada obrati pažnju šta ću reći novinarima kad se uspentraju ovamo i postave mi pitanje o saslušanju nesuđenog predsednika sveta povodom slučaja nastradalih gardista“.

„Ali gos’n šefe zar ćete se i s tim šaliti?“

„Polako, mali, polako. Najpre ću natuknuti sedmoj sili da tu uopšte nema mesta šali ali da se, na kraju krajeva, i Jeremić šali kada dramatizuje okolnosti pod kojima je priveden na informativni razgovor u SBPOK“.

Najednom, iznenada i niotkuda, nailazi upravo Jeremić. Razmišlja o kandidaturi. Ako ne može predsednik sveta onda ni predsednik Srbije nije loše rešenje. Uostalom, ne može se biti broj jedan u svetu a prethodno ne overiti titulu šampiona u rodnom selu.

Odjednom mu nešto prekida misaoni tok. Opaža premijera i nekog malog kako razgovaraju na ivici ponora i istog trenutka pokušava da ih eskivira – munjevitim manevrom udesno.

Premijer: „Ti, buđavi!“

Jeremić: „Ja.“

Premijer: Da, da ti! Jesi li ti muzičar?“

Jeremić: „Ovaj, jesam“.

Premijer: „Znači jesi!“

Jeremić: „Ne nisam“.

Premijer: „A nisi?“

Jeremić: „Ne, rekao sam da jesam. Samo tetki da odnesem lek.“

Vidimo, dakle, da premijeru, osim što potpuno prija periodično produvavanje na još uvek nedovršenim kulama Beograda na vodi – takođe paše i uloga vrhunskog šereta. (Setimo se spektakularne najave otkrivanja identiteta fantoma iz Savamale.) To primećuje i mali pa mu, uvlačeći se što dublje u đubretarac, preporučuje da obavezno pročita „Smeh“ od Bergsona.

„A Veber?“, plačnim glasom lamentuje premijer. „A Simonida Stanković?“

(Intermeco. Karmina Burana.)

Nailazi čovek sa povećim džakom na leđima.

„Ala je prometno od jutros na Kuli A“, iznenađen je premijer. „Da ono nije Bergson?“

„Ne, gos’n šefe – to je neki Kinez sa džakom na leđima.“

„Sunce ti žarko, da nije onaj što smo mu uvalili železaru?“, prasnu premijer u potpunosti spreman da klisne.

„Ne, to je gazda Čen iz mojega kvarta. Drži radnju sa kontaminiranim belim lukom i igračkama.“

„Neka, neka. Lepo“, s olakšanjem će premijer. „Treba nam više takvih investitora sa strane. Nego, planiraš li da kupiš klincu auto?“

„Da, poršea.“

„Jel’ na baterije?“

„Ma ne – već pravog sa zatamnjenim staklima. Šta je to za mene?“, naceri se mali i zacvokota zubima ko kastanjetama.

„Šta je to za vas?“, upita premijer sirote italijanske bogataše nekoliko dana kasnije usred Venecije. Dan je bio sunčan, a gondola se mirno ljuljuškala u kanalu.

„Dođite u Srbiju i dobićete na poklon simbolične poreske stope i gratis jeftinu radnu snagu apsolutno podložnu izrabljivanju. Na kraju krajeva, i mi imamo ovakve kanale. U Borči. Samo dođite i osećaćete se kao kod kuće.“

„Jesi li ti muzičar?“, iznenada se une u premijerovu facu biznismen Đovani.

„Jesam“, reče premijer odlučno. „Sviram kako moćniji zapovedaju – a naivnom narodu redovno dirigujem.“

„Onda nam otpevaj Lašate mi kantare.“

„OK. Ali najpre da prvi put u istoriji napravim jedan selfi. Grupni. Tako. Hvala.“