Šta god mislili o onoj velikoj Jugoslaviji čini se da je ta zemlja imala perspektivu. Đavola, reći će brže-bolje kritičari, pa da je bila perspektivna onda bi fakat i opstala. Možda bi se to i dogodilo da je kolektivni instinkt samoodržanja radio kako treba? Da je bilo više mudrosti među narodima i narodnostima? Ima i onih koji kažu da se Juga raspala u zao čas, u trenutku kad je trebalo da (uz otklanjanje izvesnih sistemskih anomalija) pređe iz tabora zemalja u razvoju u tabor razvijenih zemalja.
Drugim rečima da plansko-komandna ekonomija nije bila tako neefikasna tj. da iracionalnost kolektivno-vlasničke klase nije zahvatila koren sistema odavno bismo igrali respektabilnu ulogu unutar EU. Isto bi se desilo i da je došlo do mirnog razdruživanja po Čehoslovačkom modelu. Prvo, bili bi izbegnuti građanski rat i krvoproliće. Drugo, danas ne bismo debelo kaskali za razvijenim svetom. Ovako svi elementi nekadašnje SFRJ celine, izuzev Slovenije, poprilično kaskaju ne samo za razvijenim svetom već i za nekadašnjim članicama socijalističkog bloka koje su pola veka kaskale za nama. Nas je u tom smislu čak i Albanija sustigla sve sa poluvekovnim bremenom Enver Hodžinog političko-privrednog katanaća.
Zanimljivo je da kod nas, kao posledica kaskanja za razvijenim svetom, čak i naizgled bajate društvene teorije deluju sveže i aktuelno. Pogledajmo, recimo, teoriju društvene anomije koju je tamo negde polovinom sedamdesetih godina prošlog veka plasirao američki sociolog Robert Merton. Po toj teoriji razna devijantna ponašanja koja se javljaju u društvu (konkretno američkom) predstavljaju posledicu stanja anomije koja se rađa iz raskoraka između sistemski nametnutih ciljeva i institucionalnih mogućnosti za njihovu realizaciju. Tako u američkom društvu, prema Mertonovom mišljenju, postoji raskorak između isticanja bogatstva kao bazičnog simbola uspeha kojem svi treba da streme i isticanja legitimnih puteva koje treba utabati ka tom cilju. Zaključak je sledeći: Amerika predstavlja rđavo integrisano društvo sa nezanemarljivim postotkom devijanata. Beše, dakle, to sedamdesetih godina prošlog veka. Kod nas je trenutno evidentan raskorak između ciljeva koje pred građane postavlja vlast i raspoloživih sredstava za njihovo ostvarivanje, pa se rđava društvena integrisanost po svemu sudeći ne dovodi u pitanje. Uzmimo na primer cilj naše vlade koji glasi bolji život za sve građane Srbije. Već je na prvu loptu očigledan problematični deficit realizatorskih mogućnosti. Jer kako postići bolji život sa nedovoljnom proizvodnjom, uzlaznom nezaposlenošću, institucionalnom korupcijom, ispodprosečnim zaradama, devastiranim potrošačkim korpama, niskim životnim standardom, nestabilnim dinarom, nepotističkim etosom, partitokratizmom? Nekako ispada logično da nas manjak sredstava, slično kao u Americi sedamdesetih, uvodi u društvenu anomiju koja zatim otvara Pandorinu kutiju različitih devijacija. Možda je osnovni problem u tome što su ljudi, taj potencijalno-progresivni motor Srbije, postali depresivni. Prema zvaničnim izveštajima depresija se u Srbiji nalazi na visokom četvrtom mestu bolesti posle srčanih i moždanih oboljenja odnosno raka pluća. Ono što, međutim, izdvaja depresiju jeste to što ona u kontekstu društvenog napretka predstavlja teg oko ionako krhkog kolektivnog vrata. Po definiciji depresivac je usporen, povučen, beznadežan, u ljubavi mlak, paralisane volje i negativnog odnosa prema životu. Kad se tipu sa takvim asortimanom osobina oduzmu sredstva za popravljanje vlastitog položaja, eto ozbiljnog društvenog problema. Bankarski antistres krediti i eksiranje antidepresiva samo su zakrpe na bušnim gumama u pokretu. Nije onda čudno što se ogroman procenat građana odaje kockanju nastojeći da alternativnim pravcima dođe do boljeg života. Na stranu dvesta hiljada patoloških kockara. Zabrinjava to što polovina populusa, pošteno izbombardovana državnim advertajzingom, redovno popunjava loto tikete, zaokružuje bingo brojeve i svakodnevno grebe lozove. U takvom jednom socijalnom miljeu kladionica dođe kao dečja kockarska igra, neka vrsta užine za teletekst zavisnike. Ili šta tek reći o ostalim efektima anomije? O razvedenim brakovima, samoubistvima ili porodičnom i ostalom nasilju?
Vlada se već na početku mandata (i ekonomske krize) ogradila i preimenovala program iz optimistično-pamfletskog „za bolji život“ u oprezno-defetistički „da ne bude gori“. U tom smislu bi se čak mogla povući paralela između Cvetkovića i Šopenhauera. Ovaj potonji je govorio da nam život nije dat da ga uživamo već da ga izdržimo (što nam poručuje i Cvetković u ime vlade) kao i da sam naziv eudemonologije predstavlja eufemizam pošto živeti srećno u stvari znači živeti manje nesrećno. (Eudemonologija nije nekakva demonologija koju širi EU već moralno učenje idealista po kojem blaženstvo pojedinca ili društva predstavlja glavni cilj ljudskog delanja.) Na kraju, preostaje nam jedino da se poput Džonija Štulića zapitamo: „Što se događa kad očajanje zahvati ljude, kad očajanje neumitno prelazi u kajanje? Što se događa kad mrtvi fazani lete iznad naših glava, kad mrtvi fazani lete a nijedan ne pada?“Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
