Kafa i salata

„Snevam“, veli Spondiloza, „da sam predsednik Srbije u dvodnevnoj poseti Ermitažu. Baćuške su srdačne, ispijamo dosta votke iz dubokih vazni za cveće, smejemo se, pripovedamo anegdote iz vremena Informbiroa, kad mi u jednom trenutku prilazi šef državnog arhiva – Raskoljnikov sa nekakvim listom hartije u ruci. Bez razmišljanja udaram svojeručni potpis na hartiju računajući da mi ponizni službenik ruske države ište autogram. Užasnuti Raskoljnikov, međutim, dreknu kako je u pitanju kopija nedostajuće 166. strane Miroslavljevog jevanđelja koju je lično Putin nameračio da mi pokloni pred sam kraj mandata. Još je dodao, tragajući izbezumljeno za korektorom po unutrašnjim džepovima sakoa, da je siroti slepi prepisivač Serjoža uzalud dve godine dana (na hlebu i vodi) prepisivao dotičnu stranicu u sibirskom kazamatu. Odjednom, više nisam u Ermitažu već u bjeloruskom kafiću sa odbeglim investitorom Kogijem Barićem. Kogi mi, nakon nekoliko srkića kafe, saopštava da ne brinem zbog Miroslavljevog jevanđelja jer je uspeo da ispegla 166. stranu. Zatim iz aktovke izvlači list salate – puterice, formata A4, i trijumfalno klikće: ‘A, batke? Zar nije bolji od originala’?“

Prema tranzicijskom sanovniku, nešto kompleksniji snovi (poput navedenog) sadrže vrlo bitnu zajedničku karakteristiku – ne razlikuju se previše od turobne stvarnosti u kojoj nastaju. Naime, ovih dana se (ko što Bajaga reče u jednoj pesmi) „složila frka“ u našoj javnosti zbog „slučajnog“ susreta Tome Nikolića (predsednika Republike Srbije) i Bogoljuba Karića (predsednika BK korporacije) na baršunastom krilu Majke Rusije. Dobro, nije baš bilo krilo već hotelski restoran, a Toma i Bogi su samo popili po šoljicu kafe i proćaskali o aktuelnim zbivanjima u fudbalskom prvenstvu Rusije. Predsednika Srbije zanimalo je kako gura njegov Tomsk i postoji li šansa da polusezonu završi u gornjem delu tabele. „Teško“, odgovorio je Bogi, „naročito posle remija sa Uralom“. Nakon toga predsednik se snuždio a razgovor je krenuo u manje interesantnom smeru – ka analizi ustavnopravnog poretka Srbije.

I čemu onda komešanje ovdašnje javnosti zbog „neformalnog“ i u potpunosti „bezazlenog“ susreta dvojice starih poznanika. Naime, Bogi jeste odbegli investitor, ali zar se Vlada Srbije nije opredelila upravo za strategiju hvatanja i dovlačenja investitora u zemlju (naročito ako su ovi prethodno izbegli iz nje). Povrh toga, Vučić je jasno nagovestio kako privredni rast zemlje (kojem su doprinele i mere fiskalne konsolidacije – u prevodu otimanje i zamrzavanje plata i penzija građana) označava nesputanu mogućnost dovlačenja stranih investitora.

I mada nije Bocvana sa privrednim rastom od čak devet odsto – Srbija će nesumnjivo, sa projektovanim rastom od svega 2,7 odsto, nagnati investitore da neobuzdano krenu da investiraju. Ne baš u domaću industriju i proizvodnju – ali u šoping- molove sasvim sigurno. Bitno je da populus ima šta da krca u tim hramovima potrošnje – pošto mu Vlada u međuvremenu odmrzne deo primanja ili pak vrati nešto od otetih plata i penzija.

Stoga se Toma, kao dobar domaćin, i ovoga puta našao na usluzi Vladi, te je pokušao da odbeglog investitora Bogija, uz šoljicu kafe i rahatluk s orasima, „ohrabri“ da se iz daleke nam ali bliske Rusije vrati u Srbiju.

Međutim, avaj! Kratkovida javnost je pomenuti susret dočekala na britvu, ne shvatajući da bi Toma (po sopstvenim rečima) „popio“ kafu sa bilo kojim smrtnikom ove zemlje, a kamoli sa uglednim, odbeglim investitorom. „Popio“ bi je sa tobom, poštovani čitaoče, kao što bi je „popio“ sa mnom. (Ili sa „Zoranom Mihajlović“).

Čemu onda javna segregacija potencijalnog investitora Bogija kome je nova Vlast već oprostila grehe iz „mladosti“. Uostalom, Bogi je čovek iz naroda! Iz baze! Poznaje probleme radnika i seljaka! Jasni su mu principi rada državnog mehanizma – a posebno kako i čime ga podmazati. Na kraju krajeva, Bogi je među prvima pretvorio genetski nemodifikovan grumen salate-puterice u simbol privrednog napretka zemlje Srbije. Još dok su „naprednjaci“ uveliko funkcionisali kao genetski nemodifikovani radikali.