Kafana je naša sudbina

Ali takvih ispada ruku na srce ima i u londonskom Pekamu. Neekscesni derbi neće, međutim, sprečiti jedne da žale zbog izostanka sportskog varvarizma, druge da se raduju zbog trijumfa fudbalske igre, treće da i dalje budu indiferentni prema društvenoj zbilji. Ali kakve sve ovo ima veze sa kafanom i njenom decom bifeom i kafićem o kojima će biti reči u daljem tekstu? Naoko nikakve, ali možda i ima ukoliko se uzme u obzir četvrta kategorija onih koji će reći da društvenog (samim tim i sportskog) nasilja ne bi ni bilo da je u proteklih deset godina došlo do cementiranja pravnog poretka zemlje. A to bi se možda i dogodilo da je petookotobarska revolucija kojim slučajem stvarana u autentičnim srpskim kafanama. Da su se otporaši sastajali u nekom pandanu „Crnog orla“, dorćolske kafane iz devetnaestog veka, a dosovci u nekom postmodernom „Barajevu“, kafani u kojoj su se demokrate sastajale između dva svetska rata, mi bismo se najverovatnije već sada dičili evropejskim statusom. Ovako, kao što reče Homen, peti oktobar je pripreman u beogradskim kafićima. A oni po svojoj ontološkoj suštini teško mogu biti agensi društveno-progresivnog angažmana. Za razliku od kafane.

Posmatrano iz istorijske perspektive kafane su u Srbiji dugo predstavljale rasadnik multidisciplinarnih talenata. Ali i brusilicu kritičkog mišljenja. Kafansko društvo je oduvek krasio visok stepen interakcije. Čak i oni koji su sami sedeli za stolom lako su uskakali u dinamiku kolektivne rasprave. Zato se kafana kao endogamna zajednica i temeljila na alkoholikusu societasu, kolektivnom Ja koje nije usisavalo pojedinca niti je mrvilo njegovu individualnu svest. Za kafanskim stolom nastajale su pesme, pripovetke, romani, drame, vicevi, politički programi i pamfleti. Čak i kada je orkestar sa vokalnim solistom (u mini suknji ili sa leptir mašnom) zagospodario ovim kreativnim gnezdom pretvorivši ga u café-chantant, kafansko javno mnjenje nije bilo istisnuto, mada je već počelo da kopni. Ipak, dugo vremena nakon Drainca i Ujevića kafana će još jedino funkcionisati kao celovečernji mehanizam zabave sa čorbastim pasuljem i škembićima u saftu, s jedne, i rakijom, vinom i pivom, s druge strane. A društveni angažman će se isključivo pretvoriti u molbu za bančenje kao u pesmi Miroslava Ilića „Kafana je zatvorena“: „Zora kuca na prozore/ a unutra društvo peva/ ja ih molim da otvore“… Kada je konzervativno-konformistički duh seoske krčme zaposeo anarho-liberalno telo gradske kafane, došlo je do pada njenog revolucionarnog značaja. Kada je poziciju kafanskih lumpenproletera uzurpirala klasa samoupravnih funkcionera, kafana je izgubila svoj kritički naboj. Kada su raznorazni Jataganci i Kurčubići počeli da banče po kafanama, mnoge Paje Čuture su morale da emigriraju u bife – jedini pravi azil poštenih solo drinkera. Kao stariji sin kafane, lociran često u blizini ili u sklopu železničkih i autobuskih stanica, bife je predstavljao afirmaciju destruktivnog individualizma. S druge strane, odnos između bifea i kafane u kvadratnim metrima bio je sličan odnosu između špajza i ostatka stana, pa je osećaj klaustrofobije pogodovao nihilističkim svetonazorima. Dok su nezaobilazne kafanske insignije bile metalne piksle boje starog zlata i kockasti stolnjaci, dotle je simbolička moć bifea ležala u šanku i alkoholikusu anonimusu koji je obično s nogu eksirao ljute. Dimna zavesa koju su po nepisanom pravilu najkvalitetnije „pravile“ popularne krdže „point“ i „vek“, samo je naglašavala pomalo vesternizovanu mitologiju buffeta.

Ispada da je kafić zapravo mlađe dete kafane i ujedno mlađi brat bifea koji danas više gotovo da i ne postoje u izvornom obliku. Preostale kafane su mahom pretvorene u elitne klubove, nešto poput soft varijante „Kod poslednje nade“ dok su retki bifei izgubili stari konspirativni šmek. Kafići danas predstavljaju čistu eklektiku – miks kafane, bifea, restorana i poslastičarnice. U potpunosti aseptična atmosfera, koju povremeno narušava miris piva ili razvodnjenog viskija, naglašava prostor prvenstveno namenjen prelistavanju dnevne štampe i praćenju fluktuacije prolaznika na ulici. Topla čokolada i gusti se valjda podrazumevaju. U tom smislu, modus vivendi kafića jednostavno ne pogoduje reinkarnaciji Habermasove literarne (kafanske) javnosti. A i kako je moguće oštriti kritičku svest u atmosferi audio-vizuelnog šoka (Bjonse sa diska, Liga šampiona sa „plazme“). Ipak, ostavimo za trenutak kafiće i pokušajmo da zamislimo strukturu buduće javnosti koja se trenutno formira u kompjuterskim igraonicama širom Srbije? Da li je kafana zaista naša sudbina?