Kako se Milisav razočarao

Političke emisije ne prati – samo one iz kulture. Ne propušta „Trezor“ kao ni Dnevnik u pola osam. Kad god spazi Vučića na ekranu, to jest svakoga dana po nekoliko puta, Milisav uzvikne: „O tempora, o mores!“ Po tome se vidi da nije tipičan zoon politikon već pre inferiorni apstinent navučen na apatiju koji i dalje živi u 80-im godinama prošlog veka. Omiljeni album: „Bistriji ili tuplji čovek biva kad…“

Roditelji su mu penzioneri koji duboko veruju familiji Krkobabić. Toliko duboko da smatraju kako je Milan smišljeno zauzeo stratešku funkciju direktora Pošte, samo da bi penzionerima olakšao život. Znate ono, sitne pogodnosti prilikom čekanja u redu u vidu znatno kraćeg čekanja u redu. A sve zahvaljujući modernizaciji rada šalterske službe. Roditelji stoga neprestano prigovaraju Milisavu da je krajnje vreme da pristupi PUPS-u i pokrene omladinsku sekciju unutar te partije. „Idi probaj, šta te košta. Najmlađi si tamo a možda dobiješ i mesto poštara“, govore mu puni nade da će ih jedinac kad-tad poslušati. Optimistički duh roditelja koji jedva sastavljaju kraj s krajem, mada su im crkavice preživele vladinu akciju pod radnim nazivom „Ne sečemo penzije ispod 25.000 mesečno“, najzad je zaposeo Milisava. Što je bitnije, Milisav već odavno oseća duhovnu pripadnost penzionerskoj kasti, tako da su svi neophodni uslovi za ulazak u partiju ispunjeni.

Ipak, Milisav je za svaki slučaj rešio da se, pre no što konačno svrati u prostorije PUPS-a po člansku kartu, svojim očima uveri u perfektno funkcionisanje poštanskog mehanizma pod čarobnim Krkobabićevim rukovodstvom. Pod izgovorom da proverava stanje na tekućem računu svoje majke, Milisav se vešto infiltrirao u obližnju poštu na Dedinju nemajući pojma da će se uskoro grdno razočarati. Za vjek i vjekova, što reče onaj pop. Ovako je to bilo.

Milisav beše stao u red iza čoveka koji je neverovatno podsećao na ministra što reže plate i penzije. Apolitičnom i naivnom Milisavu učinilo se, sasvim očekivano, da je u pitanju bivši premijer Cvetković. Nakon pola sata strpljivog stajanja, čovek koji liči na ministra htede da podigne novac uz pomoć plastične kartice. No, i pored pažljivo ukucanog pina (bidi fin – ukucaj pin) – šalterska službenica mu zaiska i ličnu kartu koju ovaj ne htede da pruži. „Znate li ko sam ja?“, upita gotovo stidljivo čovek koji liči na ministra, a zatim nimalo bahato zatraži da mu pozovu šeficu ekspoziture, kako bi ga bar ona prepoznala. „Znate li ko sam ja?“, ponovio je pitanje šefici, već spremnoj da mu zatraži autogram, pošto joj je neverovatno zaličio na sporednog glumca iz turske serije (koji povrh svega preferira ćirilicu). U tom trenutku razočarani Milisav napušta poprište mučne scene uveren da su šalterske radnice skandalozno izmaltretirale bivšeg premijera Cvetkovića, nanevši mu blage duševne boli pride.

E sad, kako to obično biva u ovoj zemlji, Milisav se daleko više razočarao sutradan, kada je iz novina saznao da ono nije bio bivši premijer Cvetković, već aktuelni ministar za seču plata i penzija. Još je pisalo da su poštanske službenice, koje nisu prepoznale ministra, zbog tog necivilizovanog gesta hitno prekomandovane u Mladenovac, da tamo ištu lične karte klijentima. Milisav je zbog svega toga čvrsto odlučio da ne pristupi Krkobabiću koji radnike kažnjava, čak i kada revnosno obavljaju svoju dužnost.

I taman kad se malo primirio, Milisav je doživeo novi razočaravajući šok. Njegov idol iz tinejdžerskih dana (ne računajući Kurta Rasela), čovek koji je vlastitom pameću savladao Kviska na njegovom terenu (ostavivši Olivera Mlakara bez teksta), briljantni istoričar i bivši demokrata – izabran je za potpredsednika SPS-a. Dobro de, a sloboda izbora? „Tu quoque, Predraže, mi fili?“, prozborio je jedva čujno naš dvostruko razočarani Milisav. A onda mu strašna ideja pade na um…