Kečevi u dnevniku

Prisetimo se na trenutak prošlonedeljnog vrelog popodneva u beogradskom naselju Kotež, kada su se maskirani maloletnici ušetali u školu, potom i u učionicu u kojoj se održavao čas srpskog jezika, oteli dnevnik iz ruku prosvetne radnice i zatim mirno napustili objekat. Novine su odmah reagovale na ovaj, malo je reći senzacionalistički, zalogaj te se vest ubrzo našla i u britanskoj štampi.

Od događaja koji su se zbili u osnovnoj školi „Vasa Pelagić“ u Kotežu, a o čemu su novine naširoko i nadugačko pisale, nije lako izdvojiti šta je od čega grđe? Da li performans vitlanja pištoljem (za koji će se kasnije utvrditi da je od plastike), koji su pred nastavnicom i učenicima izveli mlađani delikventi? Da li momenat u kojem prosvetna radnica mirno nastavlja čas budući da otimanje dnevnika tumači kao produkt neslane dečije šale? Možda odsutnost školskog policajca sa lica mesta? Ili pak neobična staloženost direktora škole nakon incidenta?

Uzmemo li u obzir poznatu sklonost novina ka naduvavanju objektivnih činjenica, ceo slučaj otetog dnevnika mogao bi se posmatrati i kroz manje senzacionalističke naočari. Tako bismo saznali da je maloletni prestupnik zaista vitlao pištoljem (ali plastičnim), što ga ne oslobađa krivice, ali je barem donekle ublažava. Nastavnica jeste nastavila čas (pitanje je da li baš tako opušteno ko što to novine tvrde), ali tek nakon što je o incidentu obavestila školskog policajca i direktora vaspitno-obrazovne ustanove. Policajac jeste stajao nekih dvadesetak metara od školskog ulaza, dakle ipak na svom radnom mestu, ali to ne znači da je kriv što, poput nekih visokih političara, nije sposoban da istovremeno stigne na više različitih mesta. Direktor škole jeste malo preterao svojim „kako ćemo – lako ćemo“ pristupom incidentu, ali je takođe u pravu što ne planira pretvaranje škole u nekakav bezbedonosni kazamat velikobratovske provenijencije. Uostalom, Srbija nije Amerika! Obaška aktuelno otopljavanje bilateralnih odnosa.

Kladim se da dvojica maloletnika s početka ovog teksta, nikada nisu čuli za Marka Miljanova – čojstvo, junaštvo i ostale prevaziđene vrline. U stvari, neobično bi bilo da jesu, budući da odrastaju u društvu izuvrnutih moralnih vrednosti.

Recimo ko je, izuzev Đokovića, uzor omladini u Srbiji? Neobrazovani učesnici rijaliti programa? Priučeni političari koji kupuju naučne titule i diplome? Privrednici koji otpuštaju marljive radnike kada potonji zatraže poštovanje radnih prava? Umišljeni džetseteri razvučeni po tabloidnim stupcima u koloru? Bahati skorojevići koji pokazuju da se i zakoni mogu preveslati vrećama novca? Otimači tuđih postignuća koji poručuju da se do uspeha stiže prečicama – parama a ponajmanje trudom i znanjem?

I ko onda zarezuje obrazovanje u takvom jednom galimatijasu izokrenutih vrednosti, spram kojih Đokovićeve vrline dođu kao nekakvo elitističko odstupanje od masovnog pravila! Zbog čega bi neko grejao stolicu i šiljio olovku, gubio dragoceno vreme koje predstavlja novac, kad diplomu ionako može pazariti na buvljaku? Šta, dakle, sprečava bahatog učenika da se pentra na glavu prosvetnom radniku kada vidi da ovoga ni država (šta god to bilo iz učeničke perspektive) ne zarezuje dva odsto. Šta ga nadalje onemogućava da mu istrgne dnevnik iz ruku? Kada država padne na vrednosnom ispitu, a poznato je da vrednosti čine bitan deo kulturne matrice jednog društva, tada lamentiranje nad socijalnim devijacijama dođe kao mlaćenje prazne slame. Nasuprot tome, kada država beleži gole kečeve iz sistema vrednosti, tada je svaka otimačina „dnevnika“ u cilju njenog što boljeg savladavanja „gradiva“ više nego kontraproduktivna.

Zato, deco, čitajte Teksa Vilera i Mistera Noa! I, man'te se ćorava posla.