Ketman protiv Botmena

Ketman je u pravom redu podanik (nikako samosvesni građanin) – zaplašeno biće koje ne sme da iskaže vlastito mišljenje nego ga radije skriva, krije, prikriva, sputava, mrcvari, sapinje, uništava, sapliće, razgrađuje, spotiče… Reč je o individuumu koji strepi za vlastitu egzistenciju pa stoga strahuje da uputi kritički hitac ka onima koji ga nadilaze – šefovima, direktorima, ministrima, premijerima, načelnicima, sudijama, kadijama, predsednicima, kabadahijama, gradonačelnicima, tajkunima…

Ketman ćuti jer se plaši da zucne. A strah, kao što veli Alber Kami, pogoduje paralizi mišljenja. (Ili, kao u slučaju Ketmana – paralizi izražavanja mišljenja). Da zlo bude veće, Ketman vremenom počinje da oseća nespokojstvo čak i u skučenim okvirima vlastitog ćutanja, pa stoga neretko kreće u kontraofanzivu protiv sopstvenih ubeđenja. Naime, onaj koji ćuti često odobrava kritiku vlasti a takav žig Ketman sebi ne sme da priušti. Stoga on povremeno izbaulja iz ljušture „mudrog“ ćutologa i navlači košuljicu konformističkog akrobate – gazeći po vlastitom mišljenju i podilazeći većinskom stanovištu. Recimo, Ketman koji intimno prezire vlast – počinje javno da hvali njene fantastične domete. Na taj način Ketman vrši likvidaciju sopstvenih ubeđenja ali to brže-bolje racionalizuje tako što izistinski počinje da veruje da vlast zaista radi u interesu svih građana – pa čak i u sitnu korist samog Ketmana.

Nasuprot ovome, postoji vrsta neapologetskog Ketmana koji živi u skladu sa narodnom mudrošću „use i u svoje kljuse“. On zadržava vlastito mišljenje ali još uvek ne prestaje da ćuti iz strogo praktičnih razloga. Jer, zašto bi uopšte izletao i pokušavao da promeni svet kada mu taj isti svet obezbeđuje komfor mišije rupe. Što kaže Česlav Miloš „čovek uči da voli ograde podignute oko njega“. Uostalom, jednog dana kada se budu stvorili neophodni uslovi, konformista će zbaciti odoru mrskog Ketmana i izneti pred javnost svoj zapreteni kritički stav. A do tada će i jedan i drugi tip Ketmana – onaj koji gazi vlastito mišljenje javno ga pretvarajući u odurni panegirik vlasti, i onaj drugi koji zadržava subverzivno mišljenje ali ga duboko u sebi krije tako što ćuti – predstavljati većinski deo posmatrača zbivanja u ovoj zemlji. Iliti, jezičak na izbornoj vagi.

S druge strane, Botmen je individuum koji obožava sendviče i napredovanje u partijskoj hijerarhiji. Za razliku od Ketmana, Botmen nema vlastito mišljenje pa radi onako kako mu se naredi i kaže. Njegova primarna dužnost je da iz svoje bezbedne partijske špilje prati tekstove koji potpisani imenom i prezimenom, dakle javno, kritikuju vlast. Stoga je zadatak Botmena da sedi za astalom izložen višečasovnoj radijaciji sa kompjuterskog monitora, i po inerciji tipka komentare ispod kritički nastrojenih napisa. Cilj je derogirati njihove autore, poniziti ih, prikazati ih nekompetentnim, intelektualno ih ražalovati…

Botmenu, međutim, takva rabota teško polazi za tastaturom budući da je, i pored ogromnog apetita za napredovanjem, u stanovitom konfliktu sa elementarnom pismenošću. Njegovi komentarčići su nespretni, kvaziučeni, našminkano prosti, protivrečni, izveštačeni, nekoherentni i povrh svega alogični. Tako, recimo, kritičar vlasti može analizirati lepotu fudbalske igre koja iznenada poružni na ovdašnjim korumpiranim oranicama, ali će ga Botmen svejedno koriti da na očajan i neuk način napada lik i delo prvog čoveka izvršne vlasti. Povrh toga, Botmen će se redovno (i vrlo hrabro) potpisivati šifrom – pokazujući time da je i sam šifra, prost broj, jednostavni razlomak na platnom spisku partijske ispostave.

No, koga briga za to. Botmen će i pored toga napredovati – najpre do pozicije „stajača“ – nemušte prilike koja statira pozadi funkcionera dok se ovaj obraća Ketmanima, a potom i do fotelje funkcionera u kojoj će ostati sve dok Ketmani ne postanu manjina u ovom i ovakvom društvu.