Kick it out, more!

Takvih ekstrema koji posebno u blizini tamnoputih fudbalera dobijaju neodoljivu potrebu da „ukću“, poput Tarzanovog najboljeg druga, ima širom Evrope. Negde ih je više, negde manje. Međutim, koliko god da ih je, činjenica je da oni prilično bučno skreću pažnju na svoje sentimente.

Sada se pokazuje kako ni mi ne zaostajemo previše za „modernim“ navijačkim trendovima. Pritom nije nikakvo opravdanje što je (ako je to uopšte tačno) rasističko „ukanje“ u Kruševcu nastalo kao reakcija na provokaciju tamnoputog engleskog omladinca. Ipak je Srbija zemlja koja je u Drugom svetskom ratu dala brojne žrtve boreći se protiv fašizma/nacizma, u čijoj se srži upravo nalazi rasizam. Ali ovde je nelogično odavno postalo logično i obratno.

S druge strane, za razliku od SAD, Srbija je zemlja lišena tradicije rasizma (za razliku od tradicije nacionalizma). To opet ne mora da znači da će Srbin u svakodnevnom govoru propustiti priliku da onako iz milošte okarakteriše Crnca kao čamugu i tome slično. Mada u svemu tome možda donekle ima i uticaja „sedme umetnosti“, ko će ga znati? Uostalom, svaki bi se film Kventina Tarantina mogao etiketirati kao rasistički iz vizure savremenih ideologa političke korektnosti. Samo na osnovu visokog procenta „uglješa“, „čamuga“ i „crnja“, koji se u Tarantinovim filmovima pojavljuju kao na pokretnoj traci. A poznato je kakav uticaj holivudski blokbasteri imaju na stvaranje predrasuda kod pripadnika belosvetske publike. Druga je stvar što će Tarantino tvrditi kako omalovažavajući vokabular koristi isključivo da bi izvrgao ruglu belačko portretisanje crnaca u američkom društvu.

Svojevremeno je Belgijanac Erž (Žorž Remi) – tvorac čuvenog Tintina, sličnim argumentima branio epizodu „Tintin u Kongu“, koju je izvesni Bjenvenu Mbutu Mondondo okarakterisao kao punu rasističkih klišea. Naime, uporni Mondondo je pre četiri-pet godina tražio od ruke pravde da pomenutu epizodu (koju je Erž objavio daleke ‘46. godine) zabrani u Kongu – nekadašnjoj belgijskoj koloniji. No, belgijski sud je početkom ove godine odbacio Mondondovu optužbu povodeći se za ranijim objašnjenjem samog Erža, po kome se tu jedino radi o refleksiji naivnih pogleda tog vremena. Epizoda o navodnom Tintinovom rasizmu zanimljiva je zbog uvođenja motiva sarkazma u celu priču.

Na kraju krajeva sarkazam bi se čak lako mogao ustoličiti kao sredstvo pravdanja potencijalnih rasističkih ispada. Uzmimo primer Džona Terija, koji se branio tvrdnjom da je uvredljive reči na rasnoj osnovi upućene kolegi Antonu Ferdinandu izgovorio isključivo u sarkastičnom smislu. No, tim putem sigurno završavamo u slepoj ulici. Zato bi navodni fudbalski rasizam, koji su nam preko moćnih medija prilepili Englezi, trebalo posmatrati kroz prizmu navijačkog huliganizma. Rečju, pre nego što nekome ovde bude palo na pamet da ga okarakteriše kao sarkastičan oblik navijanja. Pomoć socijalne psihologije pritom nije od male važnosti. Dolardova frustraciona teorija agresije, na primer, govori o gomilanju agresije usled frustracije zbog (recimo) lošeg materijalnog položaja u besperspektivnom društvu. Agresija se tada po pravilu usmerava ka manjinskim grupama na kojima je najjednostavnije iskaliti bes. Upravo bi o tome kao o širem društvenom fenomenu valjalo porazmisliti u iščekivanju fudbalskih sankcija.

Englezi se decenijama bave sopstvenim fudbalskim rasizmom pa bi iz tog razloga trebalo razumeti njihovu burnu reakciju povodom prošlonedeljnih događaja u Kruševcu. Mada agilno delovanje premijera Kamerona u celoj priči deluje prilično preterano. Zapravo, već su osvanule teorije po kojima je halabuka oko „srpskog rasizma“ podignuta kako bi pažnja očajnih engleskih radnika bila preusmerena na drugu stranu. A gde ćeš bolju destinaciju od najvažnije sporedne stvari na svetu? Ali i pored akcije „Šutni ga“ (rasizam), koja je obeležila prethodno kolo Premijer lige, sindikalci su izašli na ulice. Tako vam je to u Engleskoj.