Kičma Zelenog Zuba

I zaista, zaštitnička aura Zelenog Zuba i te kako se mogla osetiti tokom dva i po sata ubitačnog muziciranja u prepunoj bašti SKC-a. Pod dirigentskom palicom prvoborca novog talasa – Kojić Dušana Koje, u prijatno subotnje veče, Disciplina kičme je ređala „zarazne hitove veselog i igrivog ritma“. Publika se, kako i dolikuje situaciji, gibala, skakala, treskala glavama, tapšala, te glasno ponavljala ritmične poruke koje podrivaju oboleli sistem… Uzgred, ima li efikasnijeg i zdravijeg načina da se skine koji kilogram viška? Ko šiša bubne opne. Jer šta je trajno oštećenje sluha naspram energije kompresovanog bunta kojom si dva i po časa napajan. Ne u stranci, niti u banci – već u pomenutoj bašti SKC-a. (Ove redove pišem tačno 24 sata nakon koncerta i još uvek mi zuji u ušima).

U publici uglavnom četrdesetogodišnjaci – ali i znatno stariji svet. Srednjoškolske omladine ima – tek u tragovima. I poneko dete iz nižih razreda osnovne škole – u pratnji roditelja. Sve u svemu, par stotina „nepokolebljivih i samodisciplinovanih pojedinaca distanciranih od ovisnika o moći i šoping-mola“ – ko što reče Koja. Uostalom, na koncertima Discipline kičme se ni svećom ne mogu pronaći beskičmenjaci koji slabo kapiraju (antisistemske) poruke plasirane sa bine.

Inače (dapače), „Kičma“ je od samog početka (ima tome 35 godina) beskompromisno krenula da kritički podriva mejnstrim – između ostalog i onaj političarsko-hohštaplerski. No, danas je taj sistem toliko nisko pao da i sam frontmen „Discipline“ ispravno primećuje kako im više nije dostojan takmac. Drugim rečima, šta se uopšte i ima podrivati kada mejnstrim upravljači ionako sami sebe podrivaju – svakoga dana u svakom pogledu.

Oni svoju kičmu servilno savijaju kako vetar duva, poltronski aplaudiraju pretpostavljenima, izgovaraju besmislice i vremenom počinju da veruju u iste, nastoje da budu duhoviti ali im to ne polazi za humorom, ne razumeju šta znači reč „odgovornost“, bahate se gde im se može, kupuju diplome ali ne i znanje, selektivni su prema ljudima, korupcija im nije strana (kao ni drug mito), mesto obraza imaju partijske i bankovne kartice (plastificirane u svakom slučaju), uvlače se u firmirana odela i skupocene audije, uzimaju nesebično od građana i ubeđuju ih da to rade za njihovo dobro, bogatim napojnicama darivaju kelnere po ekskluzivnim restoranima i istovremeno ridaju (poglavito pred kamerama) nad teškom situacijom sirotinje raje, laki su na obećanjima, teški na realizaciji, obožavaju mantru „posle mene potop“, gnušaju se spontanosti i zdravog razuma, preziru istinu i često je zaobilaze, misle da se kapitalizam maže na hleb i da im neće doći glave, očajni su glumci, kultura govora im je slabija strana, ne razumeju kritiku pa je instinktivno dočekuju na nož, siromašnog su duha i na koncu (i iznad svega) – dosadni su kao tri dosadna aparatčika koji se danima zajedno dosađuju u dosadnoj lokalnoj ispostavi dosadne stranke na vlasti…

Kao što se iz priloženog može primetiti, mejnstrim političari predstavljaju sve ono što Zeleni Zub nije? S druge strane, oni koji slepo i poslušno navijaju za takve – predstavljaju sve ono što publika Zelenog Zuba nije. Stoga, teško mogu zamisliti barem jednog učesnika subotnjeg koncerta Discipline kičme u letnjoj bašti SKC-a, koji u svom džepu drži člansku kartu nekakve partije za prodaju magle. Ipak su to samodisciplinovani vlasnici nesavitljive kičme! Jedinog resursa koji oni „gore“ nikada neće posedovati u svom nimalo tegobnom životu.