Kineski opanak

Danas kineskih „butika“ ima u svakom zaseoku bivše Juge. O varošima da i ne govorimo.

Bilo kako bilo, kineski fudbalski dvojac povukao je fudbalsku nogu, te će se narednih godina i decenija u balkanskim vrletima namnožiti fudbalski pečalbari iz belog sveta. Uglavnom su to bili (i još uvek su) izraubovani fudbalski radnici pred penzijom, propali talenti skloni kapljici ili nekom jačem opijatu, latinoamerička i afrička balavurdija – obožavaoci doktora Sokratesa i Rožea Mila kojima bivše socijalističke zemlje služe kao međustanica ka ozbiljnijim evropskim ligama. Ipak, to što su na ovdašnjim livadama igrali Taribo Vest, Moreira i Kastiljo, ili što još uvek igra taze pristigli Đemba, zasluga je dvojca Đia-Liu. Eventualno (mada nije dokazano), politike nesvrstavanja čijem je povampirenju, prema pojedinim kritičarima, kumovao upravo Vuk Jeremić – futuristički generalni sekretar UN-a.

Nego vratimo se Kinezima koji su kung-fu zahvate zamenili pikanjem „bubamare“. Nije isključeno da su Đia i Liu doživeli jugoslovensku fudbalsku ligu iz kasnih osamdesetih kao nekakvu samoupravnu Primeru. U stvari, pretpostavka je da su drugovi Đia i Liu bar teoretski poznavali kraj u koji su namerili da zađu. Prethodno potkovani znanjem iz Sjaopingovih istorijskih čitanki, znali su, primera radi, da dolaze u zemlju druga Tite, to jest postojbinu legendarnog Živojinović Bate. Jer, ako je suditi po popularnosti partizanskog žanra u Kini, Đia i Liu su poput ostalih Kineščića, odrastali uz neustrašivog Valtera (koji brani Sarajevo). Upravo je iz tog razloga moguće da su dvojica budućih Partizanovih stranaca kao krajnji cilj svoje turističke maršrute označili Sarajevo, a ne Beograd. Kao što je moguće da su se na putu za Koševo i Grbavicu zaustavili da predahnu i pojedu sendvič baš u hladovini jedne od tribina stadiona JNA. Zaprepašćeni (u pozitivnom smislu) impozantnom građevinom, nisu odoleli a da ne priupitaju čoveka koji je u blizini prodavao semenke (pantomimom kako drugačije) ko je vlasnik monumentalnog zdanja? Iskusni semenkar koji je, treba li to posebno napominjati, napamet znao celokupan Brus Lijev opus, odmah razumede šta ga to, vitlajući rukama kao čakljama, pitaju kineski burazeri. Zato im brže-bolje pantomimom pokaza partizana sa sve „titovkom“ na glavi koji šmajserom kosi Švabe. I tako su se sporazumeli. Ostalo je istorija. Obaška što je Srbiju zapljusnuo istorijski talas trgovaca džidža-bidžama, koji se iz postojbine Đia i Liua pokrenuo nepunu deceniju nakon što su ovi okončali kratkotrajni boravak u Partizanu.

Odjednom su se kao pečurke posle kiše namnožile radnje s jeftinom robom i plastičnim igračkama. I dok je narod ispošćen sankcijama u kineskim bastionima kiča pronalazio neophodan melem za napaćenu potrošačku dušu (i vlastiti novčanik), vlast je talasala o tradicionalnom srpsko-kineskom prijateljstvu, maltene bratstvu i jedinstvu pomenutih naroda i narodnosti. Sad, bezmalo dvadeset godina traje kohabitacija Brus Lijevih i Valterovih sunarodnika. Prvi i dalje vredno prodaju svoj bofl, bez većih poteškoća parlaju srpski i deci nadevaju tradicionalna imena poput Dušana i Milice. Drugi strasno kupuju jeftine džidže, žale se zbog kvaliteta istih, ali ne odustaju od njihove dalje konzumacije, mada zauzvrat retko kada dobiju fiskalni račun. A onda se iznenada (pre neki dan) u Poreskoj upravi Srbije neko sasvim genijalno dosetio da i kineski prodavci, nakon skoro dve decenije boravka u ovoj zemlji, imaju obavezu da kupcima izdaju fiskalne račune.

Čak je izvršen spektakularni prepad na TC u bloku 70, no bez opipljivijih rezultata. Naime, „U zmajevom gnezdu“ je specijalni odred tržišnih inspektora zatekao samo nepregledni niz zakatančenih radnji. Usput i gomilu tragova „kineskih opanaka“ koji nestaju u različitim pravcima. Pravi dokaz da se i od nas nešto „korisno“ može naučiti.