Kiša oko Kragujevca

I zar Gvantanamo ne predstavlja klasik u navedenoj disciplini? U tom smislu je Amnesti internešenel jasan. Kao što je i za vreme Bušovog mandata jasno upozoravao na kršenje ljudskih prava u SAD (a i šire), naročito posle dvanaestog septembra. Grinpis je takođe upirao prstom u Ameriku kao u golemog zagađivača svetskog ekosistema. Pa bi u tom smislu i ova organizacija mogla da krene stopama boraca za ljudska prava i pritisne Buša. Ovaj je u svoje vreme obilazio Kjoto protokol o smanjenju emisije štetnih gasova kao što kiša obilazi Kragujevac.

Amnesti internešenel je međunarodna (čitaj globalna) organizacija koja se širom sveta bavi zaštitom ljudskih prava. Grinpis je s druge strane globalna ekološka organizacija. Obe se svaka iz svog ugla suprotstavljaju autoritarizmima (onim u sirovom stanju ili onim dinstanim na kvazidemokratskoj pari). I obe bi se rečnikom sociologa Ulriha Beka, mogle posmatrati u okvirima nadnacionalno institucionalizovane kosmopolitske levice. U kontekstu stubova nosača globalnog civilnog društva. Amnesti internešenel, kako veli Bek, efektno skandalizuje prekršaje ljudskih prava u svetskoj javnosti i na taj način izoštrava globalnu svest o njima. Isto bi se moglo reći i za Grinpis samo u ekološkom kontekstu. Nedavno je ova organizacija porinula „Ratnika duge“ – brod koji će (kao i prethodni) koristiti u kampanji globalnog širenja svesti o ekološkim problemima današnjice. Čini se kako Amnesti internešenel i Grinpis poseduju karakteristike koje u velikoj meri nedostaju mnogim levim partijama. Posebno onima koje pretenduju na ulogu protekcionističke levice. I to u momentu kada kriza globalnog sistema probušenog neoliberalnom zihernadlom oživljava priče o socijaldemokratiji starog kova. Kada je Vili Brant definisao „demokratski socijalizam“ u stilu „tržišta koliko je moguće – planiranja koliko je neophodno“. Što se na koncu svodilo na pokušaj socijaldemokratske kontrole moći krupnog kapitala preko efikasne države i jakih sindikata. Što ruku na srce nije pošlo za rukom ni nemačkoj crveno-zelenoj koaliciji.

Svojevremeno su (polovinom osamdesetih godina prošlog veka) pripadnici Budimpeštanske sociološke škole, Ferenc Feher i Agneš Heler, objavili članak pod nazivom „Od crvenog do zelenog“. U članku su načinili zanimljivo poređenje između slobode i života. Na primer, pokreti iz 60-ih više su promovisali slobodu, ljudska prava, antiautoritarnost za razliku od pokreta iz 70-ih koji su forsirali život, prirodno nasuprot veštačkom, borbu protiv zagađenja životne sredine. Autori su na kraju zaključili kako je opasno suprotstavljati slobodu i život tj. da će progresivni karakter budućih pokreta zavisiti od njihove sposobnosti kombinovanja pomenutih vrednosti. Crvenog i zelenog. Nisu li možda takvi entiteti danas (i još pride globalni) upravo Amnesti internešenel i Grinpis? Na stranu to što sociološka mašta može svašta, kako bi rekao veliki američki sociolog Rajt Mils.

Ali ostavimo za trenutak globalne aktere i njihove postmaterijalističke preokupacije. Pogledajmo radije lokalni milje u kojem još uvek vlada tematski materijalizam. Tako je recimo u Srbiji, očigledno pod teretom krize, otpočeo trend osnivanja socijaldemokratskih partija. Međutim, reč je o kako izgleda nužnom ali ne i dovoljnom uslovu za amortizovanje lokalnih efekata globalne krize. Nužnom, jer bez žestokog arbajta na popravljanju SMS-a (socijalne mape Srbije) ne može biti govora o zaustavljanju daljeg propadanja domaćeg SK-a (socijalnog kapitala). Nedovoljnom, budući da ovdašnja izmešanost ideoloških žanrova sve manje garantuje ostvarenje solidarnosti, te verovatno najvažnije socijaldemokratske parole. Ne radi se samo o mogućoj koaliciji između umereno levog Ljajića i umereno desnog Dinkića nagoveštenoj na skupu u Bajmoku. Po toj logici i eventualna koalicija između radničko-seljačkog saveza Zorana Dragišića i bogate Srbije Zaharija Trnavčevića deluje smisleno. Bar što se tiče mobilizacije seljačkog sloja. (Da ne pominjemo pomirenje četnika i partizana unutar koalicije konzervativnog SPO-a i ideološki suprotnog LDP-a). Takođe se ne radi ni o odsustvu simboličke kombinacije crvenog i zelenog u domaćem kontekstu ideološke mešane salate. O čemu se onda radi? Možda o socijaldemokratskom modnom trendu, poput Bušove antikancerogene turneje po Africi, kako bi rekli spin doktori? Možda o zaista iskrenim očekivanjima od efekata levih skretanja? Ili se možda radi o masovnom a hroničnom obilaženju društvene solidarnosti. U širokom luku. Poput kiše oko Kragujevca.