Šta uraditi na preko 38 u ‘ladu? Kako ublažiti efekte paklene vrućinštine? Ispijanje ladnih limunada i špricera nije loše rešenje, osim što proizvodi kratkoročni efekat olakšanja uz potencijalno fasovanje gnojne angine. Slično je i sa eksiranjem ‘ladnog piva. S druge strane, klima uređaji, ma koliko ih voleli, nisu najzdravije rešenje. Stari dobri ventilator je u tom pogledu daleko bezbednija opcija. Naročito ako dejstvuje sa plafona kao u kancelarijama američkih privatnih detektiva.
Često tuširanje takođe pruža samo privremeno osveženje. Ekonomičnije su hladne obloge preko čela plus tabani u lavoru. Sve su to narodska mejnstrim rešenja za savladavanje tropske vreline.
Ipak, katkada valja iskočiti iz glavnog toka. Ako ništa drugo, a ono da bi se isprobali alternativni i što neobičniji metodi. Na primer ako iz klimatizovane prostorije i prijatnih 28 iznad nule izađete na neprijatnih 38, lako je moguće da ćete doživeti šok u vidu toplotnog udara. Međutim, ukoliko se umesto u klimatizovanoj prostoriji zabarikadirate u sauni u kojoj je cirka 48 stepeni pa posle izvesnog vremena kročite na vreli asfalt, onih 38 će vam delovati gotovo osvežavajuće. Ovu „genijalnu“ zamisao izrekao je inspektor Blok u jednoj epizodi stripa o Dilanu Dogu – istraživaču natprirodnih pojava.
Zvuči šašavo, taman koliko i srkutanje vrele supe i ispijanje toplog čaja koji, ako pitate Ruse, provereno osvežavaju čak i na plus 38. Doduše prema ruskom receptu i sladoled dobro dođe zimi kao zaštita od upale grla. Eto kulturološkog mejnstrim paradoksa. Ono što je u navedenom primeru za Ruse glavni tok iz naše perspektive i perspektive ostalog sveta verovatno predstavlja ekstravagantno iskakanje iz glavnog toka iliti po srpski mejnstrima.
Za razliku od strip junaka Dilana Doga koji sasvim logično podseća na Ruperta Evereta budući da je nacrtan prema liku ovog britanskog glumca (kao što je Ken Parker – traper iz Montane rađen prema liku Roberta Redforda), pomenuti inspektor Blok nekako više podseća na Branda. I to u poslednjoj fazi njegovog životnog puta ispunjenog svakodnevnim tamanjenjem enormnih količina sladoleda. Mada je malo verovatno da je legendarni američki glumac poslužio kao inspiracija Ticijanu Sklaviju, autoru „Dilana Doga“.
Bilo kako bilo, za našu priču je bitno da je Brando u velikoj meri iskakao iz glumačkog mejnstrima pošto se pred kamerama, ako se tako može reći, ponašao sasvim prirodno. „Kada sam mrmljao svoje tekstove u nekim ulogama, to je zbunjivalo kritičare. Odigrao sam brojne uloge u kojima nisam promrmljao nijedan slog, ali u drugima jesam jer je to način na koji ljudi govore u svakodnevnom životu“, izjavio je jednom prilikom. Mrmljajući dakle pred kamerama poput mejnstrim čoveka, klasičnog tipa iz glavnog toka svakodnevice, Brando je zapravo (paradoksalno) izlazio iz okvira holivudskog mejnstrim preglumljavanja. Iako se sve vreme kretao unutar konvencionalnog društvenog obrasca.
Šta li bi tek trebalo reći za naše glumce koji pred kamerama redovno deluju kao da ne glume. Uzmimo bilo koju ulogu Pavla Vujisića, Bate Živojinovića, Bore Todorovića. Ne radi li se tu upravo o prevazilaženju Brandove teze da sve što ima veze sa glumom zahteva iluziju spontanosti. Zapravo „višak spontanosti“ je i doveo do toga da mnoge ličnosti iz ovdašnje istorije budu maestralno ovekovečene na filmu i televiziji. Na primer, Zoran Rankić je daleko energičnije nego što će deceniju i kusur kasnije odigrati Poparu u „Srećnim ljudima“ odigrao ulogu Kalabića u „Poslednjem činu“. Nakon te Rankićeve glumačke kreacije četnički komandant je i najokorelijim nosiocima partizanske spomenice iz ‘41. delovao krajnje simpatično.
Ili ko još nema pred očima lik Gige Moravca dok se govori o Crnom Đorđiju? Želimo u stvari da kažemo kako u kontekstu glume mejnstrim predstavlja izraz kvaliteta, a ne nusprodukt mediokriteta. Prostor iz kojeg je kontraproduktivno iskakati. Preneseno na ovdašnju društvenu situaciju to znači da bi kvalitetan mejnstrim predstavljao ono što bi Srbiji, dugoročno gledano, pružalo preko potrebnu dozu stabilnosti. Pod uslovom da pođemo od teze kako ultramondijalizam i ultranacionalizam, ekstremne pojave koje iskaču iz okvira društvenog mejnstrima, predstavljaju betonske cipele na nogama ove zemlje. Čini se kako ultramondijalizam predstavlja radikalni oblik kosmopolitizma kao što ultranacionalizam predstavlja radikalnu formu patriotizma. Zajedničko im je to što nas i jedan i drugi „izam“ sapliću na našem razvojnom puteljku. Prvi, jer nekritički pokušava da nas iskoreni iz tradicije. Drugi, jer nekritički nastoji da nas iskoreni iz sveta koji nas okružuje. Zbog toga bi jedino miks kosmopolitizma i patriotizma oslobođenih bilo kakve radikalizacije mogao da predstavlja cement pogonskog mejnstrima u Srbiji.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
