Ko je srpski Bepe Grilo?

Ovaj Amerikanac je, uprkos tome što dolazi iz zemlje u kojoj se na fudbalsku igru (ne onu pod imenom ragbi) gleda kao na zanimaciju dokonih marsovaca, napravio solidnu karijeru u Evropi. Pa ipak, ni to nije dovoljno dobro poređenje kojim bi se dalo opisati ono što je Rambo postigao u zemlji kafe, banana i fudbalskih asova. Naročito ako se zna da je konkurencija na takvom fudbalskom tržištu blago rečeno predatorska.

Graditi karijeru na takvom jednom minskom polju nogometne igre i pritom biti fudbalski Merso, fenomen je sui generis. Rečju, takav sportski fenomen teško bi se mogao ravnati s fenomenom uspešnog građenja karijere u recimo fudbalskom prvenstvu Saudijske Arabije. Možda jedino kad bi se nekim čudom desilo da izvesni preduzimljivi Balkanac postane legenda Arabijskog poluostrva u eksploataciji nafte, e to bi onda bio uspeh približan uspehu koji je Rambo Petković postigao kao fudbalski radnik u Brazilu.

Elem, kada su Brazilci jednog lepog dana saznali da za našeg/njihovog Ramba nema mesta u reprezentaciji Srbije, prvo što im je palo na pamet bilo je da će Srbija vrlo brzo i nadasve lako osvojiti prvenstvo sveta u fudbalu. Jer, kako bi drugačije mogla proći reprezentacija za koju nastupa jedanaest fudbalera kvalitetnijih od Ramba Petkovića?

Sad, moguće je pretpostaviti da su se u skoro identičnom rebusu našli šefovi državnih delegacija pri UN kada su saznali da je predsednik planetarne skupštine Vuk Jeremić isključen iz DS-a? Verovatno su pomislili, vođeni sličnom logikom kojom su se pre njih upravljali brazilski sportski radnici u slučaju Ramba Petkovića, da DS predstavlja izuzetno moćnu političku stranku s obzirom da u njoj participira najmanje 11 kvalitetnijih političara nego što je to predsednik GS UN. Kad su još povrh toga saznali da se ta moćna stranka nalazi u opoziciji, verovatno su se zapitali „a kakvu li tek moć poseduju vladajuće partije u Srbiji“? Po svemu sudeći, upravo se te partije na vlasti, kako izveštavaju pojedini mediji, otimaju oko naklonosti Vuka Jeremića, koji trenutno, fudbalskim rečnikom kazano, uživa status slobodnog fudbalera. Istovremeno, pojavile su se glasine da će sam Jeremić, poput kolega Živkovića i Petrovića, osnovati sopstvenu političku partiju i na taj način, kako vele analitičari, zatisnuti rupu na desnoj strani centra – na pola puta između Koštunice i Đilasa.

Postoje mišljenja da bi takav potez kontrirao elementarnoj logici budući da je političaru bez izrazite liderske harizme strategijski prijemčivija solucija privaljivanja nekoj etabliranoj političkoj strukturi nego li stvaranja ni iz čega nove strukture. Uostalom, znamo li za nekog perspektivnog, slobodnog fudbalera koji je batalio izbor između dve primamljive ponude da bi osnovao sopstveni fudbalski klub i u njemu nastavio igračku karijeru? Pa ipak, postoje mišljenja da bi se eventualnom pojavom Jeremićeve stranke/partije ubrizgala „sveža krv“ u prilično okamenjeni višepartijski sistem Srbije. Pogotovo što se Jeremić ovde više doživljava kao nekakav izvanstranački, gotovo bi se moglo reći slobodnolebdeći, karijerni diplomata nego li klasičan partijski aparatčik. Međutim, to nikako ne menja činjenicu da se radi o relativno starom političkom licu.

I umesto da prisustvujemo periodičnim pojavama novih stranaka sa potpuno novim, neistrošenim licima, ili barem da posmatramo stare stranke kako permanentno osvežavaju sopstvene redove novim licima, mi zapravo iznova i iznova prisustvujemo proizvodnji novih stranaka predvođenih starim licima. Tako Srbija, osim toga što postaje zemlja sve starijih ljudi, postaje i zemlja sve matorijih političara. Ne samo prema starosnoj dobi već i prema stažu. Televizijski komičar Bepe Grilo, koji je na izborima u Italiji napravio iznenađujući rezultat osvojivši 25 odsto glasova, izjavio je da bi sve stare partije trebalo ukinuti. Čini se da bi Srbiji trenutno pomogao i manje radikalniji čin od ovog. Za početak, pojava bar jedne nove stranke bez ijednog poznatog lica u svojim redovima, koja bi osvojila glasova bar koliko i pokret Bepa Grila na izborima u Italiji.