Ko to tamo trabunja?

„Snevam“, veli Mrle, „kako prodajem opanke i šubare na plaži. (Srbija je demokratska i prosperitetna zemlja koja izlazi na Dunavsko more). U jednom trenutku prilazi mi drug Tito u pratnji aktuelnog premijera i veli: ‘Majku ti božju, imaš li ti što drugo prodavati osim ovih odurnih šubaretina? Na primjer, titovke?’ Odgovaram da nemam, na šta mi drug Stari reternira sa: ‘A koliko onda, boga mu, prodaješ ove krasne opanke?’ ‘Sedamdeset’, ispaljujem ko iz topa. ‘Čega sedamdeset?’, ubacuje se premijer koji već počinje da traga za sitnišem po unutrašnjem džepu sakoa. ‘Sedamdeset samoupravnih dinara’, kažem. Tito, koji po običaju nema ni cvonjka u novčaniku (iz prostog razloga jer i nema novčanik), bespomoćno pogleduje u premijera. Za baksuza, ni premijer ne uspeva da pronađe više od 40 dinara u džepu te od ministra za prodaju magle (koji se takođe nalazi u pratnji visokog gosta) potražuje celih 30 komada na zajam. Ovaj mu ih servilno predaje preko ramena ministarke za razonodu i rijaliti programe. (Umalo zaboravih – u snu je premijer Kir Janja, koji likom podseća na Aliju Sirotanovića).“

Prema tranzicijskom sanovniku, snevati druga Tita kako pazari opanke u „naprednoj“ Srbiji znači da se maksima „i posle Tita Tito“ i dalje sistematski primenjuje u kontekstu lova na potencijalne disidente iz naroda. A to se, obrni-okreni, neminovno svodi na vaspostavljanje državno-kolektivne paranoje čvorovićevskog tipa. Na primer, vlast uporno tvrdi kako je normalno da svaki građanin ove zemlje bespogovorno podržava politiku vlade. U suprotnom, vlast će posumnjati u njegovu lojalnost i automatski ga obeležiti (dekretom, saopštenjem, dopisom, otvorenim pisamcem, izložbom tekstova), i proglasiti ili lezilebovićem, ili stranim plaćenikom, ili i jednim i drugim elementom istovremeno.

Da li ste, u tom smislu, opazili kako vlast (uključujući i njene simpatizere) uporno negira postojanje cenzure? Danas svako u Srbiji (tvrde oni) može kritikovati premijera, a da mu istovremeno ne zafali dlaka s glave. A to što zbog kritike vlasti svako može ostati bez posla – mačku o rep. Prvo, teško je (gotovo nemoguće) dokazati uzročno-posledičnu vezu između kritike i otkaza? Drugo, mediji o tome ionako ne bi pisali, a ukoliko bi i pisali, koga bi naposletku takva priča zanimala unutar grand-rijaliti društva? Na stranu to što priča o egzistencijalnom fijasku samosvesnog kritičara vlasti (te slamke razuma međ’ vlastodržačkim vihorovima) ne predstavlja temu kojom se hrane tabloidi.

S druge strane, sigurno ste primetili kako vlast forsira iskrivljene, gotovo abnormalne, predstave o svojim kritičarima. Obaška što ih posve nekritički (đuture) trpa u isti koš. Te radi se o lenjivcima koji ništa ne rade; Te radi se o ljudima koje plaća Soros; Te reč je o osobama koje mrze premijera; Te reč je o „žutaćima“ koji ne prihvataju izborni poraz; Te radi se o neupućenima koji ne razumeju naprednjačku putanju napretka; Te reč je o nezahvalnicima koji ne cene premijerovu žrtvu; Te radi se o kukavicama koje napadaju nejaku i nezaštićenu vlast…

Pretpostavljam da iz ovog galimatijasa naslućujete kako „nejaka“ vlast (uz svesrdnu pomoć odvažnih simpatizera) sve više trabunja na temu tipologije društvenih kritičara i smisla njihove angažovanosti. Dakle, odgovor na pitanje „ko to tamo trabunja?“ nedvosmisleno glasi „pa, naravno, vlast“. To je ionako u opisu njenog posla – naročito dok građanima prodaje bele bubrege za bubrege.

Štaviše, vlast neumorno trabunja jer na prvom mestu nekritički sagledava i generalizuje stvari. Ništa strašno, naivno bi kazala Danica Čvorović – generalizacija ko generalizacija. Međutim, da li je to zaista tako? Zar proizvoljna generalizacija tipa „svi koji ne misle kao vlastodršci – strani su plaćenici i neprijatelji države“, osim što ukazuje na neproduktivno trabunjanje vlasti po pitanju smisla kritike – ne predstavlja ujedno i aktuelnu pretnju za radnog čoveka i građanina koji razmišlja svojom glavom? Predstavlja, dabome! I sve dok takav manir ne bude svrgnut sa trona, neće biti sreće u ovom kvazidemokratskom društvu.