Ko Verbić u kučini

Izuzmemo li degutantnu tehnomenadžersku sintagmu „veština komunikacije“, kao prekopiranu iz kakvog popularnog praktikuma za pi-ar stručnjake, a koja prema mišljenju popečitelja prosveštenija treba da zameni sintagmu „kultura govora“, koja se neguje unutar predmeta građansko vaspitanje – dolazimo do sledećih nalaza iz ministrove izjave.

Na prvom mestu, ministar definitivno priznaje da je građansko vaspitanje i te kako bitan predmet koji se bavi *ozbiljnim i odgovornim* temama! Zato, uskliknimo s ljubavlju *bravo* za ovo iskreno priznanje. Međutim, ubrzo iskrsava pogolemi znak pitanja. Naime, ako je građansko vaspitanje tako bitno – zašto ga onda degradirati i svoditi na samo četiri godine nastave? Ministar Verbić ima čak nekoliko problematičnih obrazloženja. Krenimo najpre od lepršave parole o rasterećenju učenika.

Paradoksalno je da se planira ukidanje jednog časa građanskog vaspitanja sedmično kojim se želi postići rasterećenje srednjoškolaca (koji se, gle čuda, jedino na „građanskom“ rasterećuju) – a u isto vreme nastaviti sa opterećenjem, ionako gradivom i časovima opterećenih, osnovaca. Logike, naravno, nema.

Zato Verbić prelazi na drugačiji tip obrazloženja – bliži tematici predmeta građansko vaspitanje. Učenici se, veli ministar Verbić, nedopustivo dele na one koji pohađaju građansko vaspitanje i one druge koji pohađaju versku nastavu. Na taj način se sprovodi segregacija učenika. Štaviše, deca se „razdvajaju i etiketiraju“.

Istina je, međutim, da đaci sami biraju koji će predmet pohađati. Pa čak i kada se desi da roditelj (što nije dobro), bira predmet umesto svog deteta – čak i u tada postoji nekakav izbor. Možda će Verbić kazati da su i Amerikanci etiketirani, budući da biraju između Demokrata i Republikanaca? Uostalom, dete može da promeni izborni predmet prilikom upisa naredne školske godine. Vrhunac je, međutim, kada ministar predlaže skraćenje pomenutih predmeta za čitavih osam godina nastave, pod izgovorom iskorenjivanja segregacije učenika, ali tako što segregaciju i nadalje podržava – doduše samo tokom podnošljiva četiri školska leta gospodnja.

Uvidevši da se zapleo u kučinu protivrečnosti, a tome je tako kad se nešto radi na silu, samo da bi se udovoljilo ekonomskoj računici – ministar lansira sledeći hit. Predlaže da se građansko vaspitanje i verska nastava spoje u jedan predmet. Treba ih, dakle, tolerantno spojiti, prethodno ih skratiti, pa tek nakon toga prilepiti jedan uz drugi. Sada je bar jasno da je cilj čitave ove papazjanije od predloga – izbacivanje dela prosvetnih radnika na ulicu. Jer, neisplativo je da istovremeno dva profesora, ili dve profesorke, ili pak jedan profesor i jedna profesorka – izvode nastavu „građanske veronauke“. Neko je tu višak! A višak je omiljena reč izvršne vlasti.

Konačno, ministar Verbić prelazi i na vređanje prosvetnih radnika. Kazati da u Srbiji nema dovoljno kompetentnih nastavnika koji vladaju materijom građanskog vaspitanja (i verske nastave) – uvreda je za sve (kompetentne) nastavnike koji se godinama trude da učenike pripreme za što aktivnije učestvovanje u društvenom životu zajednice. I nije tačno da nema kompetentnih nastavnika. Ima ih – samo što ih ministarstvo prosvete iz nekog razloga ne primećuje.

Šta ćemo, međutim, sa kompetentnošću ministra Verbića, koji se, uz priličnu dozu nepoznavanja materije o kojoj govori, upleo u kučinu pa potcenjuje nastavnike i predmete koje oni predaju: „Moj je predlog da se to“ (naglasak na *to*), „izučava u četiri godine, jer bismo za toliko“ (naglasak na *toliko*), „imali kompetentnog kadra!“

Šta reći nakon ovakve rečenice ministra prosvete, nauke i tehnološkog razvoja?