Kofa ladne vode

Da li zato što mu je pomenuti „ed memoar“ uručen u obrenovačkoj fiskulturnoj sali, što i pored izvesne simbolike koja bi se dala nategnuti povodom ambijenta unutar kojeg je uručenje izvedeno, ipak ostavlja prostor za razmišljanje na temu suštinske neozbiljnosti evropske depeše; Da li stoga što se parče papira pod nazivom „ed memoar“ u rečniku diplomatije vodi kao dokument nižeg ranga od demarša – tek premijer Vučić je vidno raspoložen stao pred „sedmu silu“ rešen da je po ustaljenom običaju razoruža u dva-tri poteza.

Premijer se najpre u stilu simultanog prevodioca sudskih procesa iz Haga latio prevođenja uručenog mu „pismena“ odnosno „ed memoara“, da bi ubrzo nakon toga prešao na mejnstrim poslovice od kojih, bar po zvučnosti, valja izdvojiti dve: „U se i u svoje kljuse“ i „Ni luk jeli ni luk mirisali“. Na samom kraju konferencije za štampu, a neposredno pre sastanka sa kineskim zvaničnikom, premijer je uskočio u ulogu brižnog oca koji uplašenoj deci optimistički poručuje pred spavanje: „Budite vedri i raspoloženi – nemate nikakvog razloga za brigu.“ Pa, ukoliko vam ovo poslednje zvuči kao hit Zorice Marković „Mirno spavaj nano sve je zaključano“, onda vam i evropski „ed memoar“ mora izgledati kao Ed Vudov film koji za „ozbiljne“ kritičare predstavlja neozbiljno delce iako je rađen s namerom da postane ozbiljan plod umetničkog htenja. U tom slučaju vam mora prenaduvano delovati i cela ova priča oko evropskog protivljenja eventualnom subvencionisanju srpskih proizvođača jabuka i bresaka od strane Vlade Srbije, a u cilju podsticanja izvoza pomenutih voćki (i šire) u Rusiju – i to u situaciji kad Evropska unija „baćuškama“ udara embargo zbog angažovanja u Ukrajini.

Stvari zapravo ovako stoje. Briselu su dobro poznati izvozni kapaciteti Srbije, ali mu je isto tako potrebna poslušna i stabilna politička većina sa stanovitom podrškom u narodu. To drugim rečima znači da je Briselu potrebna pouzdana vlast koja neće skrenuti sa evropskog puta i koja će konačno dovršiti proces cementiranja Srbije unutar kaste poluzavisnih državica. Da bi se takav scenario realizovao u praksi potrebno je da Brisel, zbog evropske javnosti pre svega, s vremena na vreme podvikne Beogradu (ne možete subvencionisati domaće poljoprivrednike u cilju izvoza u Rusiju!), ali i da mu zbog javnosti u Srbiji katkada namigne da poradi i na vlastitim interesima (ne morate uvoditi sankcije Rusiji pa joj stoga slobodno izvezite nešto jabuka). Na taj način Brisel ne lomi zube, Beograd navodno ne biva slomljen, a premijer Vučić uspeva da personalizuje mit o tvrdom orahu. Ukratko, i vuci siti i ovce na broju – što bi rekao naš narod.

A što se oraha tiče, premijer je nagovestio (između redova dakako) da bi se vrlo rado priključio „Ledenom izazovu“, doslovno rekavši: „Mogli ste i meni da donesete kofu vode da se polijem, umesto ove čaše ovde“. Inače, reč je o humanitarnoj akciji u kojoj javne ličnosti izazivaju jedni druge da se poliju kofom ladne vode. U tom slučaju, potrebno je da Vučića neko nominuje, a gde ćete logičnijeg izazivača od „političkog oca sa Andrićevog venca“. Nevolja je jedino u tome što bi i Tomu neko prethodno morao da izazove. No, tu su priliku propustili, nakon što su lično proživeli golgotu polivanja kofom ledene vode, i Džordž Buš Mlađi i Čedomir Jovanović. Prvi je izazvao Klintona, a drugi Karleušu. Doduše, još uvek postoji šansa da Vučića izazove Putin, pod uslovom da pre toga i sam pristane da mu na glavu sruče kofu ledene vode. Putina je naime izazvao Vin Dizel – junak američkih akcionih filmova – no ruski predsednik još uvek ne odgovara na izazov. Vučić je s druge strane jedva dočekao da odgovori na „ed memoar“ izazov. Da li je sledeća kofa ledene vode?