Godine su prošle pune muka, ali je ona ostala savršena i neuništiva. Dominantna i jedinstvena. Neodoljiva i neumoljiva. Šarmantna kolonizatorka potrošačkih navika. I globalna i lokalna u isto vreme. Kulturološki fleksibilna. Bušmani njenu ambalažu upotrebljavaju kao oklagiju („Bogovi su pali na teme”). U Meksiku se daje bebama mesto vode. Na srpskim slavama je nezaobilazni motiv pored sarme, pečenja i slavskog kolača. Kritičari tvrde da će bolje otpušiti klozetsku šolju od bilo kojeg hemijskog sredstva.
Ona je plemenita diktatorka nad potrebama milionske armije zavisnika. Uzvišeno sredstvo demokratizacije („klasni mir i druge trice”…) Konzumiraju je i kraljevi i menadžeri i radnici i beskućnici. Mnogi su je (između ostalog i zbog toga) proučavali i još uvek to čine. Tirnanić ju je svojevremeno stavio u naslov jedne svoje knjige. Makavejev u naslov jednog filma. I mada je napunila 125 godina još uvek deluje friško. Spremna za nove izazove. Za nove radne pobede. Jednom rečju (a tako glasi i jedan njen reklamni slogan), koka-kola je to!
Ovo gazirano američko piće pokorilo je svet bez ispaljenog metka. Desilo se to još za vreme hladnog rata. Ni Sovjeti joj nisu mogli odoleti. Možda i zbog prepoznatljivog i ideološki podobnog kolorita. Legenda kaže da se maršal Žukov žestoko navukao na kokišku koju mu je jednom prilikom ponudio Ajzenhauer. Koka-kola mu je ubrzo izašla u susret i uz blagoslov predsednika Trumana proizvela specijalnu bezbojnu seriju nalik na votku, sa sve petokrakom na etiketi.
Tako je koka-kola znatno pre pojave globalizacije postala njen integralni deo. U svojstvu vesnika ili fantoma slobode, inače nezaobilaznih no pomalo deplasiranih motiva u evoluciji Koka-Kolinog advertajzinga. Nije dakle čudno što Koka-Kola danas u simboličkom smislu manje predstavlja Ameriku, a znatno više globalizaciju kao svetski eklektički fenomen. Jer sve što je u vezi sa koka-kolom ima nekakav eklektički naboj. Uzmimo na primer poznate sastojke. Šta je miks južnoameričke koke, afričke kole i anglosaksonske soda-vode ako ne čista eklektika. Čak i Muhtar Kent, ime izvršnog direktora Koka-Kole, zvuči pomalo eklektički.
Kad smo kod ovog izvršnog direktora, nedavno se u novinama pojavila fotografija na kojoj ovaj glavešina Koka-Kole pozira ispred ogromnih vrata trezora sa povećom limenom kutijom u rukama. Iz propratnog teksta saznajemo da se u limenki čuva parče papira na kojem je pre 125 godina apotekar Džon Pemberton zapisao recept za spravljanje, kako je tada verovao, sirupa za kašalj. Oreol tajnosti čini dakle koka-kolu otpornom na zamke transparentnog vremena. Budući da sadrži tajnu sopstvenog postanka (u vidu originalne Pembertonove formule koja se čuva u trezoru banke), koka-kola čak zadobija konture nekakve superdruštvene činjenice.
Kent je recept izneo na svetlost dana kako bi ga izložio u Koka-Kolinom muzeju u Atlanti na radost belosvetskih obožavatelja ezoterične strane ovog napitka. Na kraju krajeva, jubilarna godina je u pitanju. Međutim nije sve tako netransparentno kao što na prvi pogled izgleda. Na primer, poznata su dva već pomenuta sastojka od kojih je sačinjeno najčuvenije bezalkoholno piće na svetu. Reč je o ekstraktima koke i kole koje je Pemberton zamešao pre tačno 125 godina.
Ove biljčice pripadaju tzv. prirodnim drogama koje su prvenstveno psihički stimulansi. U ovu grupu, između ostalih, spadaju kofein, nikotin i alkohol dobijen fermentacijom voćnih plodova. Barem njihovih legalnih uživalaca u Srbiji postoji popriličan broj. Međutim, za razliku od kafenisanja, pušenja i alkoholisanja, žvakanje sirovog lišća koke u funkciji izoštravanja čula (tradicionalni hobi južnoameričkih seljaka, posebno onih sa područja Bolivije), nije prošao na međunarodnom planu. Uz sva nastojanja bolivijskog predsednika Eva Moralesa da u Ujedinjenim nacijama afirmiše ovaj drevni način funkcionalnog dopinga. (Ne zna se da li Jorube iz Nigerije pokušavaju nešto slično sa oraščićima kole). Ali zato Koka-Koline fabrike širom sveta rade punom parom pakujući delove južnoameričke i afričke tradicije u prepoznatljive boce sa još prepoznatljivijim logom. Ništa čudno. Industrijalizacija je davno pojela poljoprivredu, kao što je sistem patenata zasnovan na principu intelektualne i komercijalne svojine koji štiti zapadne industrije, progutao narodni voluntarizam.
Naime, koka-kola je odavno izvršila aproprijaciju kulturnih razlika. Ono što je za bolivijskog seljaka žvakanje koke, to je za ovdašnjeg gedžu savijanje krdže. Ali će se zato gedža pre latiti kokiške posle dobrog obroka nego što će žvakati kokin list za vreme poljskih radova. Ipak, i među našim poljoprivrednicima u poslednje vreme dolazi do modernizacijskih trendova. Ako je verovati jednom novinskom članku od pre nekoliko meseci, u Srbiji su se penzioneri i poljoprivrednici latili ilegalnog uzgajanja indijske konoplje (koja takođe spada u grupu već pomenutih prirodnih droga).
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
